Одлуком Владе Савезне Републике Југославије од 15. марта 2001. године, 24. март је проглашен за Дан сећања на убијене и настрадале у НАТО агресији.
Непосредни повод за бомбардовање СРЈ била је акција српске полиције у Рачку, једном од највећих упоришта такозване ОВК, 15. јануара 1999. године. Шеф Верификационе комисије ОЕБС на Космету, амерички генерал Вилијем Вокер, ову акцију је јавности представио као „масакр“ албанских цивила. Од тог дана почиње до тада незапамћена медијска кампања, припрема за бомбардовање.
Заглушујући звук сирена, тог 24. март 1999. године, који је парао ваздух остаће неизбрисив у сећањима грађана Србије. Упркос кршења Повеље Уједињених нација, тадашњи Генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана, издао је наређење да борбени авиони узлете из НАТО базе „Авијано“ у Италији и крену ка ваздушном простору Савезне Републике Југославије.
Бомбардовање које грађани Србије памте, вероватно због очигледног сарказма у том називу као „Милосрдни анђео“, а званични назив му је „Савезничка сила“, трајао је у континуитету 78 дана. У 78 дана страха и смрти изгубљено је 2500 живота од тога 79 дечијих, док је 12500 људи рањено, а нанета штета држави износи преко 30 милијарди долара.
У Србији готово да не постоји град, који се током 11 недеља напада није нашао на мети бар неколико пута. У бомбардовању је уништено и оштећено 25000 стамбених објеката, разорена инфраструктура, привреда, школе, здравствени центри, споменици културе, медијске куће.
Током агресије НАТО је извршио 2300 ваздушних удара на објекте широм земље, а 1150 борбених авиона лансирало је близу 420000 пројектила укупне масе 22000 тона, 1300 крстарећих ракета, бачено 37000 „касетних бомби“, од којих је погинуло око 200 особа, а рањено је више стотина. НАТО је употребио и забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.
Бесомучни напади НАТО-а на СРЈ завршени су 10. јуна усвајањем Резолуције 1244 СБ УН. Дан раније представници Војске Југославије и НАТО, у Куманову су, потписали Војнотехнички споразум, којим је дефинисано повлачење наших војних и полициских снага и улазак међународних трупа Кфора у јужну српску покрајину.
Зашто? Одговора нема, не знамо ни да ли ће га икада бити. Оно што сигурно знамо је да никада не смемо да заборавимо.
НАТО снаге бомбардујући СР Југославију прекршиле су следеће међународне конвенције, резолуције и протоколе:
Наша је обавеза и дужност да чувамо успомену на наше погинуле и страдале током НАТО агресије.
У школама би тај дан могао да се обележава одржавањем јавног часа посвећеног НАТО агресији и жртвама агресије, као и приказивањем документарних филмова о НАТО агресији и обиласком спомен обележја страдалих.
Непосредни повод за бомбардовање СРЈ била је акција српске полиције у Рачку, једном од највећих упоришта такозване ОВК, 15. јануара 1999. године. Шеф Верификационе комисије ОЕБС на Космету, амерички генерал Вилијем Вокер, ову акцију је јавности представио као „масакр“ албанских цивила. Од тог дана почиње до тада незапамћена медијска кампања, припрема за бомбардовање.
Заглушујући звук сирена, тог 24. март 1999. године, који је парао ваздух остаће неизбрисив у сећањима грађана Србије. Упркос кршења Повеље Уједињених нација, тадашњи Генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана, издао је наређење да борбени авиони узлете из НАТО базе „Авијано“ у Италији и крену ка ваздушном простору Савезне Републике Југославије.
Бомбардовање које грађани Србије памте, вероватно због очигледног сарказма у том називу као „Милосрдни анђео“, а званични назив му је „Савезничка сила“, трајао је у континуитету 78 дана. У 78 дана страха и смрти изгубљено је 2500 живота од тога 79 дечијих, док је 12500 људи рањено, а нанета штета држави износи преко 30 милијарди долара.
У Србији готово да не постоји град, који се током 11 недеља напада није нашао на мети бар неколико пута. У бомбардовању је уништено и оштећено 25000 стамбених објеката, разорена инфраструктура, привреда, школе, здравствени центри, споменици културе, медијске куће.
Током агресије НАТО је извршио 2300 ваздушних удара на објекте широм земље, а 1150 борбених авиона лансирало је близу 420000 пројектила укупне масе 22000 тона, 1300 крстарећих ракета, бачено 37000 „касетних бомби“, од којих је погинуло око 200 особа, а рањено је више стотина. НАТО је употребио и забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.
Бесомучни напади НАТО-а на СРЈ завршени су 10. јуна усвајањем Резолуције 1244 СБ УН. Дан раније представници Војске Југославије и НАТО, у Куманову су, потписали Војнотехнички споразум, којим је дефинисано повлачење наших војних и полициских снага и улазак међународних трупа Кфора у јужну српску покрајину.
Зашто? Одговора нема, не знамо ни да ли ће га икада бити. Оно што сигурно знамо је да никада не смемо да заборавимо.
НАТО снаге бомбардујући СР Југославију прекршиле су следеће међународне конвенције, резолуције и протоколе:
- Конвенцију о деловању на животну средину донету 1977.
- Конвенција о заштити светске природне баштине 1982.
- Стокхолмску декларацију о животној средини 1972.
- Додатни протокол број 1 у Женевској конвекцији. У области заштите жртава међународних ратних конфликата 1949.
- Конвенцију о забрани употребе одређених убојних средстава
- Бечку конвенцију о заштити озонског омотача
- Монтреалски протокол о супстанцама које оштећују озон (1987. са изменама 1997.)
- Резолуцију Поткомитета за превенцију дискриминације и зачтиту мањина комисије УН за људска права из 1996. и 1997.
Наша је обавеза и дужност да чувамо успомену на наше погинуле и страдале током НАТО агресије.
У школама би тај дан могао да се обележава одржавањем јавног часа посвећеног НАТО агресији и жртвама агресије, као и приказивањем документарних филмова о НАТО агресији и обиласком спомен обележја страдалих.
Биљана Арсенијевић