“ Спорт има моћ да промени свет.“ – Нелсон Мендела

Међународни дан спорта за развој и мир прославља спорт и даје велики допринос образовању, људском развоју, здравом начину живота и светском миру. Дан служи да подигне свест о позитивном утицају спорта на унапређењу људских права, социјалног и економског развоја земаља широм света, подстицањем социјалне инклузије, фер игре и тимског духа.

Светски дан спорта  је иницирала 1993. године ТАФИСА, чланица МОК-а, међународна асоцијација покрета “Спорт за све”. Као чланица Међународног олимпијског комитета, ТАФИСА је покренула низ значајних међународних акција, од којих је међународни дан спорта најмасовнија манифестација спорта и спортске рекреације.
Светски дан спорта, који се у свету назива и Дан изазова (Challenge day) највећа је светска спортска манифестација у којој се градови различитих држава такмиче ко ће атрактивнијим програмом привући што већи број учесника у разним спортским и рекреативним активностима. Циљ је промовисати позитиван став према здравом, активном и креативном начину живота. Одржава се сваке године последње среде месеца маја.
 На специјалној седници одржаној 23. августа 2013. године Генералне скупштине УН донела је резолуцију којом се 6. април проглашава Међународним даном спорта за развој и мир. Овај датум је сећање на дан када су  отворене прве модерне Олимпијске игре у Атини 1896. године.

Иницијатива је потекла од тада председавајућег ГС УН Вука Јеремића и Међународног олимпијског комитета кога је представљао председник МОК-а Жак Рог.
Позив да се у име свих спортиста планете обрати Генералној скупштини УН  добио је Новак Ђоковић. Он је том приликом рекао:
„Велика је част и привилегија да се на овај историјски дан обратим Генералној скупштини Уједињених нација у име глобалне породице спортиста. Рођен сам у малој, али поносној земљи, која је прошла кроз тешка времена у последњих неколико деценија. Управо у том периоду спорт је постао саставни део мог живота: све се променило оног тренутка када сам видео Пита Сампраса како поносно подиже Вимблдонски пехар. Он је постао мој идол. Сањао сам да будем као он и постанем најбољи тенисер на свету. После тринаест година успео сам да остварим свој циљ. Било је то дуго путовање на којем нисам био сам. Надам се да се Међународни дан спорта мотивисати све нас да на сваки могући начин уложимо додатне напоре у неговање истинских спортских вредности као што су фер-плеј, тимски рад и поштовање противника. Те вредности су универзалне и свако друштво је изграђено на њима. Уколико велики број нас својим личним примером покаже да поштујемо и подржавамо такве вредности, створићемо бољи свет за будуће генерације“.

Новак је изразио наду да ће Међународни дан спорта мотивисати сваког појединца да уложи све што може у очување истинских спортских вредности, као што су фер-плеј, тимски дух и поштовање према противницима.
„Ово су универзални идеали. Свако успешно друштво је изграђено на њима, и што више свако од нас поштује ове идеале, оставићемо бољи свет нашим наследницима. Спорт има јединствену моћ и може да помогне да се већа пажња усмери на најугроженију децу и младе људе у нашем друштву,” рекао је Ђоковић.
Новак Ђоковић фондација сваке године обележава 6. април путем промотивних видео кампања у циљу подизања свести о значају спорта као и организовањем разних спортских манифестација за децу.

Предности бављења спортом за правилан раст и развој деце су:

• Карактер и морални принципи се формирају кроз игру и фер надметање са другарима сличног старосног доба
  
• Деца уче да противнике сагледају на терену и ван њега и тако искористе прилику да нешто науче из њихових успеха и пораза
  
• Малишани граде позитивну слику о себи и другима
• Деца уче о јединству и прихватању других људи небитно које су нације, вероисповести, културе или боје коже
• Усвајају здрав начин живота од раног узраста
• Мање је вероватно да ће деца која се баве спортом и са другима промовишу позитивне вредности време проводити на улици.
  

Поред редовног наставног програма спортског образовања и васпитања, могу се организовати: крос такмичења, јавни часови спортске културе, бициклистичка такмичења, обука деце непливача, школа пливања, спортска посела, турнирска такмичења и приредбе, „Дан изазова”, едукативне екскурзије,  такмичења на нивоу школа, округа, региона и Републике Србије, као и друге акције и манифестације спортске културе.
Савез за школски спорт Србије се бави организацијом школских спортских такмичења, и  покренуо је пројекат "Спорт у школе" који окупља децу и подстиче их да се баве спортом. У програму Савеза су и Олимпијске спортске игре ученика Републике Србије које се одржавају на сваке 4 године праћене Олимпијским пламеном.
Како је Град Ниш обележио  6. април Међународни дан спорта  можете погледати овде.
Новак Ђоковић Фондација прославља Међународни дан спорта са децом предшколског узраста.

„Књижевност за децу је у својој суштини градитељска. Ако књижевност за одрасле копа рупе по постојећем поретку, литература за децу у њих ставља и сади дрвеће и цвеће." Игор Коларов

Иако се појам дечје књиге појавио још у 16. веку, када су се у појединим европским државама почеле штампати прве књиге намењене најмлађим читаоцима, књижевност за децу у данашњем смислу речи почиње да се развија у 18. веку с појавом просветитељства које је „признало“ детињство као специфично животно доба важно за развој човека. Претечама модерног европског романа за децу сматрају се „Робинсон Крусо“ Данијела Дефоа и „Гуливерова путовања“ Џонатана Свифта. Претходник књижевности за децу у Србији је Доситеј Обрадовић, али се њеним правим родоначелником у нас сматра Јован Јовановић Змај који је за децу написао преко хиљаду песама и уређивао познати лист „Невен“.

Упоредо с развојем књижевност за децу, расте продукција и популарисање књига које код деце могу утицати на развијање опште културе, осећаја за лепо и које их могу подстаћи да усвоје и поштују универзални систем људских вредности. Захваљујући издавачкој индустрији у области књиге за децу и ширењу мрежа библиотека намењених најмлађима, књига је више од једног столећа била дететов „најбољи друг“, све док јој ту улогу полако нису почели преузимати други медији, а нарочито визуелни који су се постепено почели отимати о његову пажњу и слободно време.

Како је читање и разумевање прочитаног услов и основ културе, образовања и ефикасног функционисања у свету, последњих деценија подстицање деце и младих на читање постаје императив многих развијених друштава. Године 1953. У Цириху (Швајцарска) основан је Међународни савет за дечју књигу (International Board on Books for Young People, IBBY) чији je циљ промоција и заштита права детета на образовање и директан приступ информацијама. Мисију удружења дефинишу: промоција међународног разумевања путем дечјих књига; стварање услова да сва деца света имају приступ књигама које задовољавају високе књижевне и уметничке стандарде; подстицање објављивања и дистрибуције квалитетних дечјих књига, посебно у земљама у развоју; подршка и обука за оне који раде с децом и у области књижевности за децу; подстицање истраживања и научних радова из области дечје литературе и заштита и подршка права детета у складу са Конвенцијом УН о правима детета. Међународни савет за дечју књигу данас има преко седамдесет чланица, различитих земаља и њихових националних савета.

На предлог Међународног савета за дечју књигу Унеско је 1967. године установио Светски дан књиге за децу, који се сваке године слави 2. априла на дан рођења Ханса Кристијана Андерсена.

Удружење је установило и "Андерсенову награду", којa представља једну од најпрестижнијих међународних награда за дечју књижевност, а њен покровитељ је данска краљица Маргарета II. 

Награда се додељује сваке друге године писцу и илустратору за укупан допринос стваралаштву на подручју дечје књиге. „Андерсенова награда" за писце додељује се од 1956. године а за илустраторе од 1966. и састоји се од златне медаље и дипломе. Одлуку о награди доноси међународни жири и објављује је на конференцији за штампу на Међународном сајму дечје књиге у Болоњи. 

Овогодишњи добитници „Андерсенове награде“ су Наоко Уехаши, дечји писац из Јапана и Роџер Мело, илустратор из Бразила. Наоко Уехаши је позната по књигама из серијала за децу „Морбито“, десет књига које су продате у више од милион примерака и које су освојиле велики број велике књижевних награда у Јапану. Наоко Уехаши живи у близини Токија и ради као професор на универзитету. Роџер Мело је бразилски писац, драматург и илустратор. Илустровао је преко стотину књига за децу и освојио велики број награда за свој рад.

Као и свака друга неопходна и корисна животна навика, читање постаје потреба ако се подстиче, негује и развија од најранијег узраста. Зато у томе најзначајнију улогу и одговорност имају породица и школа. У сарадњи са националном ИББИ секцијом, другим културним институцијама или самостално, школа може на различите начине обележити Светски дан дечије књижевности. 

У школи се могу организовати:

• јавно похваљивање и награђивање најбољих читалаца у школској библиотеци;  
  
• размена књига међу ученицима, уз дозволу и подршку родитеља;
  
• јавна изложба најбољих читалачких дневника које воде ученици; 
  
• мини-истраживања и пројекти о књизи и читању: шта ученици највише воле да читају, шта читају комшије (деца из земаља у окружењу), читају ли старији  ученици мање од млађих и зашто; 
  
• упознавање с дигиталним дечјим библиотекама, Међународном дечјом дигиталном библиотеком и Српском  дигиталном библиотеком за децу
  
• дебату о томе шта је важније: реч или слика; књижевно дело или филм снимљен по њему; 
  
• Клуб читалаца, у којем ће ученици размењивати читалачка искуства и продубљивати разумевање прочитаног; 
  
• такмичење у говорништву на тему књиге и читања итд.
  

Светски дан дечје књижевности 2014.
- пример прославе празника у ОШ "Ђорђе Крстић" у Београду

Најделотворнија прослава Светског дана дечије књижевности је она која промовише резултате заједничких и дугорочних активности које се у школској заједници континуирано и плански спроводе. 

„Заједнички летњи програм читања“ (Collaborative Summer Reading Programme) јесте регионални пројекат Даниеле Скоковић, који је на конкурсу IBBY Yamada 2013. одабран за финансирање у 2013. години. Овај пројекат може послужити као инспирација школама да организују прославу овог важног празника у својој средини. 

Српска дечја дигитална библиотека представља део пројекта Међународне дечје дигиталне библиотеке (ICDL - International Children’s Digital Library) и важан ресурс за подстицање и неговање читалачких навика деце.  

                                                                                          Весна Гошовић

Датуми за обележавање које препоручују међународне организације углавном су највећи проблеми човечанства данас. Зато смисао обележавања таквих датума јесте буђење одговорности и свести најмлађих на којима свет остаје. Тако је и међународни дан матерњих језика настао као последица чињенице да у последњих неколико деценија матерњи језици убрзано, чак рапидно, нестају. То се не односи само на језике који немају писмо, на дијалекте, нито само на језике чији говорници физички нестају, него и на језике са дугом културном традицијом и релативно великим бројем живих говорника. Отуда се родила потреба не само за датумом који би утицао на свест човечанства, него и за дисциплином која проучава и убрзано описује језике који су у нестајању - лингвистичка екологија. 
Конкретан повод да 1999. године УНЕСКО прогласи, а Генерална скупштина Уједињених нација својом резолуцијом то потврди, 21. фебруар као Дан матерњих језика јесте догађај из Источног Пакистана (сада Бангладеша). Тог дана 1952. г. полиција и војска Источног Пакистана (сада Бангладеша) убиле су неколико бангладешких студената у Даки јер су протестовали што њихов језик није проглашен званичним језиком. У знак сећања на жртве овог протеста у Даки подигнут је Споменик мученицима  који је постао симбол Дана матерњег језика. Неколико пута је рушен, и након тога  добио је своју коначну верзију – четири рама који представљају четири настрадала  студента и дупли рам који представља њихове мајке и земљу. 

Писмо и језик - средство комуникације и националне и културне идентификације

Уз језик увек иде и писмо, а у српском језику дешава се не само да је језик у нестајању, него и писмо тог језика  - ћирилица. Попут догађаја у Даки, и српска историја је препуна догађаја у којима су појединци и групе страдале због ћирилице која је српском народу не само писмо, него и културна и национална идентификација. Један од новијих примера страдања којем је повод био ћирилица јесте пример владике Петра Зимоњића у Другом светском рату.

Нема малих и великих језика

Сви лингвисти слажу се у томе да не постоје мали и велики језици те да сви језици доприносе интекетуалном богатству човечанства, баш као што разноликост био-диверзитета доприноси физичком опстанку човечанства. Постојање дисциплине која се бави неком врстом заштите матерњих језика, међутим, не значи да их она може заштити. Чувени еко-лингвиста, један од зачетника и представника ове дисциплине Дејвид Кристал каже да, на жалост, лингвистичка екологија, док убрзано покушава да забележи и од заборава спасе нестајуће језике, заправо им пише умрлице. Опстанак језика, наиме. не зависи од науке, него од свести говорника тих језика.
Због тога је посебно важно да се младим нараштајима пробуди та свест и одговорност.

На блогу Матерњи језик и лингвистичка екологија налазе се материјали, корисни линкови, илустрације и ток радионица програма стручног усавршавања на којима наставник може наћи податке о различитим темама:

• појму матерњег језика, тзв. живим и мртвим језицима, билингвизму;
• разматрања тзв. "малих и великих" језика и светских језика, као и критеријума по којима се њихов значај и величина утврђују;
• критеријуме за утврђивање разлога због којих језици нестају;
• утицај процеса глобализације на нестајање језика;
• лингва франка и језички мутанти новог доба: англо-српски, фаранглиш (спој француског и енглеског) и друге теме

Примери позитивне праксе

Како је емотивни однос према сопственом матерњем језику најважнији и најпродуктивнији чинилац очувања матерњих језика, у прилозима се налази радионица за ученике и попис идеја за рад са ученицима поводом овог датума. Те се идеје крећу од истраживачких радова на терену, у медијима, у свом животу и окружењу до естетско-уметничких креација. 

"Социјална правда се заснива на принципима поштења, једнакости, поштовања различитости, приступу друштвеној  заштити, као и примени људских права у свим сегментима живота, укључујући и радна места." (генерални секретар УН, Бан Ки Мун )
Генерална скупштина Уједињених нација прогласила је 20. фебруар за Међународни дан социјалне правде на заседању 2007. године. Обележавање тог датума започело је 2009. године, а на тај дан промовишу се напори на уклањању проблема сиромаштва, искључености, незапослености и насиља.
Уједињене нације континуирано раде на побољшању социјалне правде:

• Фокусирајући се на гарантовање одговарајућих плата запосленима, социјалну заштиту, социјални дијалог и основе принципе и прарава на послу
• Кроз свој развојни програм промовише одрживи развој са пуно глобалних пројеката чији је циљ да се смањи сиромаштво у свим аспектима
• Правећи глобалне  акције и едукације са циљем да се обезбеде  права и   уважавање за све представнике маргинализоване групе  LGBT популације

Истраживања показују да у Србији, око 10 посто становништва живи у тешком сиромаштву, а многе друштвене групе налазе се на маргинама друштвеног живота, у немогућности да остваре право на здравствену заштиту, образовање, становање. Зато је данас више него у другим временима неопходно показати хуманизам, солидарност и одговорност за оне који су најугроженији и најрањивији и који без помоћи шире друштвене заједнице не могу решити своје основне егзистенцијалне проблеме.
Овај дан у Србији се обележава на разне начине, али то су махом јавне акције на трговима, у домовима за жртве насиља. Циљ обележавања је да се подигне свест људи о маргинализованим популацијама које су ту око нас, али о којима се мало води рачуна.
Неколико таквих акција су дате на следeћим снимцима локалних телевизија.
У средњошколским условима то је прилика да се говори о LGBT популацији не би ли се разбиле предрасуде о људима који имају другачије сексуално опредељење у односу на већину станоништва. Такви садржаји могу да се рeализују на часовима грађанског васпитања или одељењске заједнице.
То је прилика да се говори о жртвама породичног насиља и да се  можда организује ананимна анкета о односима у породици.
На часу треба споменути све оне популације које су на било који начин дискриминисане, било да су сиромашне, имају здрaвствене  проблеме или другачија сексуална опредељења.