Едикт - етимологија и значење речи
Реч едикт потиче од глагола edico што значи: изрећи, огласити, одредити (јавним оглашавањем), прогласити, наредити. Дакле, реч ЕДИКТ би могла да се употреби и као проглас, јавно оглашљавање, указ па и наредба. У почетку је био познат као преторски указ (edictum praetoris) који је у римском праву означавао декларацију (declaro - разјаснити, показивати, прогласити, означити) којом би претор на почетку свог једногодишњег мандата објављивао основна начела правне праксе, односно примене римских закона. Он је у већини случајева представљао обичну формалност, с обзиром да су претори често били политичари без значајнијег правног образовања; у правилу би њихови укази представљали тек потврду указа свог претходника. У неким случајевима би се претори пре објављивања указа саветовали са водећим римским правницима, односно пружали су прилику за увођење одређених иновација. Документ је тако временом добијао све већи садржај, односно значај као извор права, а његови коментари као важан извор римске правне науке.
Преторски указ је године 129. године постао стални указ (edictum perpetuum) када је правник Салвије Јулијан на заповест императора Хадријана кодификовао све дотадашње указе. Након ове кодификације укази нису могли да се мењају.
Императорски укази су били правни акти који су ступали на снагу одмах након објављивања. Прво су доспевали у руке префеката који су додавали своје коментаре и прослеђивали их нижим чиновницима. У историји се зна за многобројни едикте против хришћана: да се запале све цркве, да се приморају на жртве, да им се одузму све богослужбене књиге, да буду убијани сви који неће да се одрекну хришћанстав и тако даље.
Историчари поред Миланског едикта, помињу и рескрипт који је налик едикту и давао је одређену слободу хришћанима. То је указ императора Галијена (262. године) којим је укинуо деловање свих Валеријанових едиката против хришћана која су до тада били на снази. Текст овог указа је зачуван у лошем преводу на грчки језик, као рескрипт послат Дионисију Александријском. Затим се помиње и анализира едикт из 311. године издат од стране императора Галерија.
Преторски указ је године 129. године постао стални указ (edictum perpetuum) када је правник Салвије Јулијан на заповест императора Хадријана кодификовао све дотадашње указе. Након ове кодификације укази нису могли да се мењају.
Императорски укази су били правни акти који су ступали на снагу одмах након објављивања. Прво су доспевали у руке префеката који су додавали своје коментаре и прослеђивали их нижим чиновницима. У историји се зна за многобројни едикте против хришћана: да се запале све цркве, да се приморају на жртве, да им се одузму све богослужбене књиге, да буду убијани сви који неће да се одрекну хришћанстав и тако даље.
Историчари поред Миланског едикта, помињу и рескрипт који је налик едикту и давао је одређену слободу хришћанима. То је указ императора Галијена (262. године) којим је укинуо деловање свих Валеријанових едиката против хришћана која су до тада били на снази. Текст овог указа је зачуван у лошем преводу на грчки језик, као рескрипт послат Дионисију Александријском. Затим се помиње и анализира едикт из 311. године издат од стране императора Галерија.
Прогони
Хришћанство је била религија која је плашила римске владаре више него непријатељи који су се приближивали границама Римске империје. Они су увиђали да хришћани имају јаку вољу и да им телесне муке ништа не значе. Што су мучења и прогони били јачи, јаче су биле молитве и славопев који су узношени Христу. Зато је рана хришћанска историја препуна страдања.
Прогони хришћана нису били само на нивоу незнабожачког незадовољства, него су били правно утемељени. Римско право које је настало пре појаве хришћанства садржало је много детаља који нису ишли у прилог хришћанства, али ни у прилог било каквих новина. Који год култ да се појавио ако су његови следбеници одбијали да приносе жртве, прошли би слично као хришћани. Али у то време ништа није било масовније и упечатљивије од хришћанства које је проповедало истину веома тешко прихватљиву за једног Римљанина. Римљани су били велики чувари традиције и имали су урођено поштовање према свему што је наслеђено. Имали су одбојност према новим стварима, па су чак доносиоце новина погрдно називали molitores novarum, творци новина. Чак и када су гласали да ли одређена ствар да се прими или не, имали су глинене плочице на којима је писало слово „А“ од глагола ANTIQUO што у преводу значи: одбацујем, не примам, ја сам за старо. Следствено томе, једна од многих ствари који су Римљани замерали хришћанима управо је недостатак древности. За Римљане је древност била један од критеријума истинитости религије. Хришћанство, како је један антички противник хришћанства (Грк Келсус у 2.веку) наводио, деловало као фракција која се одвојила од свог националног корена (јудаизма). Хришћанство је тежило царству које није било са овога света и веома је било далеко од духа културног Римљанина који је тада господарио. Образовани Римљанин чак и када би изгубио веру у богове, он није губио веру у моћ Рима и у његов значај за цивилизацију. Како наводи Болотов, неки Римљани који су примили хришћанство, толико много су били прожети мишљу да је Рим веома значајан за цивилизацију да су место из друге посланице Солуњанима апостола Павла, друга глава, шести стих, тумачили на начин да антихрист неће никако доћи док постоји Рим. Ово тумачење је изражено и у Хорацијевом стиху: Пресветло сунце, нека никада не видиш ништа узвишеније од Рима. Требало је да прођу деценије да би се Римљани могли навићи на хришћанство, али такође је толико времена требало и да се хришћанство учврсти током многобројних криза. Едикт је 313. године донет у време које је било зрело за један такав указ. Услови су били управо такви да би могао да се спроведе. Само две године раније, император Галерије је донео едикт који је био несумњиво први таквог садржаја, али он није зауставио прогон.
Прогони хришћана нису били само на нивоу незнабожачког незадовољства, него су били правно утемељени. Римско право које је настало пре појаве хришћанства садржало је много детаља који нису ишли у прилог хришћанства, али ни у прилог било каквих новина. Који год култ да се појавио ако су његови следбеници одбијали да приносе жртве, прошли би слично као хришћани. Али у то време ништа није било масовније и упечатљивије од хришћанства које је проповедало истину веома тешко прихватљиву за једног Римљанина. Римљани су били велики чувари традиције и имали су урођено поштовање према свему што је наслеђено. Имали су одбојност према новим стварима, па су чак доносиоце новина погрдно називали molitores novarum, творци новина. Чак и када су гласали да ли одређена ствар да се прими или не, имали су глинене плочице на којима је писало слово „А“ од глагола ANTIQUO што у преводу значи: одбацујем, не примам, ја сам за старо. Следствено томе, једна од многих ствари који су Римљани замерали хришћанима управо је недостатак древности. За Римљане је древност била један од критеријума истинитости религије. Хришћанство, како је један антички противник хришћанства (Грк Келсус у 2.веку) наводио, деловало као фракција која се одвојила од свог националног корена (јудаизма). Хришћанство је тежило царству које није било са овога света и веома је било далеко од духа културног Римљанина који је тада господарио. Образовани Римљанин чак и када би изгубио веру у богове, он није губио веру у моћ Рима и у његов значај за цивилизацију. Како наводи Болотов, неки Римљани који су примили хришћанство, толико много су били прожети мишљу да је Рим веома значајан за цивилизацију да су место из друге посланице Солуњанима апостола Павла, друга глава, шести стих, тумачили на начин да антихрист неће никако доћи док постоји Рим. Ово тумачење је изражено и у Хорацијевом стиху: Пресветло сунце, нека никада не видиш ништа узвишеније од Рима. Требало је да прођу деценије да би се Римљани могли навићи на хришћанство, али такође је толико времена требало и да се хришћанство учврсти током многобројних криза. Едикт је 313. године донет у време које је било зрело за један такав указ. Услови су били управо такви да би могао да се спроведе. Само две године раније, император Галерије је донео едикт који је био несумњиво први таквог садржаја, али он није зауставио прогон.
Први едикт у корист хришћана
Император Галерије, који је био савладар Диоклецијана и његов зет, веома је оцрњен од стране античких писца као главни узрок за свирепе прогоне хришћана. Наводе се примери (код Еусебија Кесаријског) како су на Диоклецијановом двору хришћани живели веома добро све док Диоклецијан није пао под утицај свога зета Галерија. Диоклецијанова жена Приска и ћерка Валерија биле су наклоњене хришћанству, па су током гоњења и оне примораване да приносе жртве, а касније су убијене. Император Галерије је био храбар и велики ратник који је веровао у тетрархију и моћ Рима. Он је на хришћане гледао као на отпаднике које су правили раздор у империју, одбијали су да служе војску и говорили су у неком другом царству које је било јаче од Рима. Галерије једноставно није био спреман да прими ту истину. Сматрајући да чини добро Риму, он их је прогањао и мучио све до 310. године. Тада Галерије, свестан чињенице да прогони и мучења хришћана нису давали резултата, а притом мучен тешком и огавном болешћу, променио је своје мишљење и став према хришћанској вери и њеном месту у Римској држави. Његова болест је била мучна. Његови богови, најпре Асклепије, нису могли да му помогну. Лактанције пише да се „драо као рањени бик“ и молио хришћанског бога да му смањи болове, а он ће заузврат опет саградити цркве које је порушио и дати мир хришћанима. У једној таквој агонији, када се смрад од његовог распаднутог тела ширила наоколо, он је објавио први едикт о толеранцији хришћана. После неколико дана је умро. Да ли због преране смрти или због тога што му његови следбеници нису били одани, али тај едикт се није спроводио у потпуности и на свим местима. Прогон није престајао, чак је његов сестрић Максимин Даје био свирепији и од ујака. Самим тим овај едикт није био од великог значаја као Констатинов. Разлог за то могао би да буде и сам Галеријев живот препун мржње према хришћанима. За разлику од њега Цар Константин је због свог живота и помагања Цркви уписан златним словима у књиге историје хришћанске Цркве.
Пре Галеријевог едикта неки научници помињу и Галијенов едикт. У време императора Галијена (260 – 268.) хришћани су били безбедни јер се на њихова окупљања гледало као на религијска сабрања за поштовање одређеног бога. А таква сабрања била су дозвољена и безбедна. Помиње се његов указ којим је укинуо свe дотадашњe едиктe против хришћана и омогућио црквеним достојницима да врше своју службу. Овај едикт није сачуван али је пронађен препис, у лошем преводу на грчки језик, упућен епископу Дионисију Александријском и осталим епископима Египта. У овом препису, не каже се дословно да је хришћанство дозвољена вера већ се укидају прописи усмерени против хришћанства. У сваком случају, Галијенов указ је вредан помена јер је сведочанство када су хришћани у миру исповедали своју веру.
Пре Галеријевог едикта неки научници помињу и Галијенов едикт. У време императора Галијена (260 – 268.) хришћани су били безбедни јер се на њихова окупљања гледало као на религијска сабрања за поштовање одређеног бога. А таква сабрања била су дозвољена и безбедна. Помиње се његов указ којим је укинуо свe дотадашњe едиктe против хришћана и омогућио црквеним достојницима да врше своју службу. Овај едикт није сачуван али је пронађен препис, у лошем преводу на грчки језик, упућен епископу Дионисију Александријском и осталим епископима Египта. У овом препису, не каже се дословно да је хришћанство дозвољена вера већ се укидају прописи усмерени против хришћанства. У сваком случају, Галијенов указ је вредан помена јер је сведочанство када су хришћани у миру исповедали своју веру.
Свети цар Константин
Опростивши се од високих чиновника, Константин Велики је преминуо посљеднег дана духова 22. маја 337. године негде око поднева. Уследио је неконтролисани излив његових гардиста и цареве околине. Чула су се запомагања војника, који су га нарочито волели, а дошло је и до сцена масовне хистерије...забележано је како су неки људи цепали одећу и неутешно ридали, други су се у очајајњу бацали на под и ударали по главу, док су се официри потиштено и патетично жалили да су остали сирочад.
Свети Цар Константин је рођен у Медиани код данашњег Ниша који се у то време звао Наисус (Naissus). Отац му је био Констанције Хлор а мајка Јелена. После смрти свога оца војници су Константина прогласили за августа. Политичка ситуациjа у то време била је веома компликована јер су у једном периоду на западу постојала три цезара: Септимије Север, Константин и Максенције. Чак ни творац тетрархије Диоклецијан, који се већ био повукао са политичке сцене, није могао да помогне у разрешавању настале ситуације. Догодило се неколико веома значајних битака док се није ситуација бар мало смирила и док није постало јасније ко влада истоком а ко западом. Једна таква битка је битка код Милвијског моста која је остала упамћена и као место где је цар Константин имао виђење упућено њему од стране Бога. Наиме, у току поподнева, када је сунце клонуло ка западу својим очима је видео на небу знак крста и чуо је речи ОВИМ ПОБЕЂУЈ (τούτῳ νίκα). Касније, 28. октобра, у сну, јавио му се Христос и показао му слово Х у виду крста преко ког је написано И или грчка јота али у горњем делу савијена да би изгледала као Р. То је био Христов монограм који је требао бити постављен на шлемове војника. Овако сведочи Евсевије коме је Константин лично испричао. Код Лактанција је описано мало другачије - само ноћно виђење – али, како пише професор Радивоје Радић, смисао је исти.
Свети Цар Константин је био мудар император. Опоравио је империју која је била ослабљена услед неодрживих тетрархија. Миланским едиктом дао је слободу вероисповести и тако је прекинуо прогоне који су били спровођени против хришћана. Сам је био веома наклоњен хришћанству иако још увек није био крштен. У то време људи су се много касније крштевали јер је ситуација била потпуно другачија од данашње. Залагао се за решавање црквених спорова који су, на жалост, били честа појава у то доба.
После смрти и величанствене сахране, његов саркофаг је био постављен у цркви Светих апостола у Константинопољу.
Свети Цар Константин је рођен у Медиани код данашњег Ниша који се у то време звао Наисус (Naissus). Отац му је био Констанције Хлор а мајка Јелена. После смрти свога оца војници су Константина прогласили за августа. Политичка ситуациjа у то време била је веома компликована јер су у једном периоду на западу постојала три цезара: Септимије Север, Константин и Максенције. Чак ни творац тетрархије Диоклецијан, који се већ био повукао са политичке сцене, није могао да помогне у разрешавању настале ситуације. Догодило се неколико веома значајних битака док се није ситуација бар мало смирила и док није постало јасније ко влада истоком а ко западом. Једна таква битка је битка код Милвијског моста која је остала упамћена и као место где је цар Константин имао виђење упућено њему од стране Бога. Наиме, у току поподнева, када је сунце клонуло ка западу својим очима је видео на небу знак крста и чуо је речи ОВИМ ПОБЕЂУЈ (τούτῳ νίκα). Касније, 28. октобра, у сну, јавио му се Христос и показао му слово Х у виду крста преко ког је написано И или грчка јота али у горњем делу савијена да би изгледала као Р. То је био Христов монограм који је требао бити постављен на шлемове војника. Овако сведочи Евсевије коме је Константин лично испричао. Код Лактанција је описано мало другачије - само ноћно виђење – али, како пише професор Радивоје Радић, смисао је исти.
Свети Цар Константин је био мудар император. Опоравио је империју која је била ослабљена услед неодрживих тетрархија. Миланским едиктом дао је слободу вероисповести и тако је прекинуо прогоне који су били спровођени против хришћана. Сам је био веома наклоњен хришћанству иако још увек није био крштен. У то време људи су се много касније крштевали јер је ситуација била потпуно другачија од данашње. Залагао се за решавање црквених спорова који су, на жалост, били честа појава у то доба.
После смрти и величанствене сахране, његов саркофаг је био постављен у цркви Светих апостола у Константинопољу.
Коришћена литература:
Lactantius, Lucius Caecilius Firmianus. De mortibus persecutorum, Migne - Patrologia Latina - Volumen 007: Col 0189 - 0276A
Лактанције, Луције Цецилије Фирмијан. О смрти прогонитеља, увод, превод и напомене Милена Милин. Београд: Висока школа - Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, 2011.
Памфил, Јевсевије. Историја цркве, превод Слободан Продић. Епархија далматинска, Шибеник 2003.
Болотов, Василије. Историја цркве у периоду до Константина Великог. Епархијски управи одбор Епархије жичке, Краљево, 2009.
Радић, Радивој, Тријумф Хришћанства, ЈП Завод за уџбенике, Београд 2013.
Мала енциклопедија просвета. Просвета, Београд, 1978.
Lactantius, Lucius Caecilius Firmianus. De mortibus persecutorum, Migne - Patrologia Latina - Volumen 007: Col 0189 - 0276A
Лактанције, Луције Цецилије Фирмијан. О смрти прогонитеља, увод, превод и напомене Милена Милин. Београд: Висока школа - Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, 2011.
Памфил, Јевсевије. Историја цркве, превод Слободан Продић. Епархија далматинска, Шибеник 2003.
Болотов, Василије. Историја цркве у периоду до Константина Великог. Епархијски управи одбор Епархије жичке, Краљево, 2009.
Радић, Радивој, Тријумф Хришћанства, ЈП Завод за уџбенике, Београд 2013.
Мала енциклопедија просвета. Просвета, Београд, 1978.
Обележавање јубилеја Миланског едикта
Организациони одбор прославе Миланског едикта чиjи су копреседници Патријарх Српски Иринеј и председник Томислав Николић састао се 10. децембра 2012. године. Одбор је одлучио да прослава започне 17. јануара 2013. и да траје до 28. октобра 2013. године и да свечаност има духовну, културну, образовну и туристичку димензију. Дан завршетка прославе, 28. октобар је дан када се одиграла битка између императора Константина и Максентија код Милвијског моста на реци Тибар. Уочи ове битке цар Константин је видео знамење на небу у облику крста и натпис који каже „овим побеђуј“.
Један од догађаја вредних помена, који је претходио Константиновој години, је међународни скуп који је део пројекта "Непролазна вредност и трајна актуелност Миланског едикта- у сусрет великом јубилеју 2013" који је започео у фебруару 2011. у Нишу.
Један од догађаја вредних помена, који је претходио Константиновој години, је међународни скуп који је део пројекта "Непролазна вредност и трајна актуелност Миланског едикта- у сусрет великом јубилеју 2013" који је започео у фебруару 2011. у Нишу.
На дан 17. јануара 2013. у Нишу, започела је државна прослава. Програм са насловом „Милански едикт 313-2013. Србија" је почео визуелним ефектима на зидовима нишке позоришне зграде.
Затим је уследило читање текста Миланског едикта од стране нишког позоришног и телевизијског глумца Танасија Узуновића. Након ефектног почетка програм је настављен у позоришној сали где су се, после поздрава присутних од стране градоначалника Ниша и руског амбасадора Александра Чепурина, јавности редом обратили: представник Реформистичке хришћанске цркве, папски гласник (нунције) у Београду монсињор Орландо Антонини (који је говорио на енглеском и на латинском језику), Патријарх Српски Иринеј и председник државе Томислав Николић.
Програм је наставио свечаним концертом духовне музике хора Сретењског манастира из Руске Федерације.
Програм је наставио свечаним концертом духовне музике хора Сретењског манастира из Руске Федерације.
АУДИО И ВИДЕО ПРЕДАВАЊА
ОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Јована, изашла је књига „Овим побеђуј! Крст христов – оружје победе“ владике Јована Пурића.
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Јована, изашла је књига „Овим побеђуј! Крст христов – оружје победе“ владике Јована Пурића.
„Тријумф хришћанства“ у издању ЈП завод за уџбенике, аутори су Радивој Радић, српски историчар, византолог, Дејан Стојиљковић и Фарид Закарија. Књига је 5. јануара изашла као поклон уз дневни лист Данас.
ДНЕВНИ ЧАСОПИСИ