„Гдегод да су мушкарци и жене осуђени да живе у апсолитном сиромаштву, крше се људска права. Наша свечана дужност је да заједничком снагама осигурамо да се та права поштују.“
Отац Јозеф Вресински, иницијатор обележавања дана борбе против сиромаштва
„Ми смо прва генерација у историји која може да учини нешто по питању сиромаштва. Ми имамо средства да то урадимо. Можемо да искоренимо глад са лица земље.“
Хјуберт Хамфри, 38. потпредседник САД-а (1965-1969)
„Ако намеравамо да изградимо бољу будућност за све, морамо да чујемо оне који су маргинализовани... Заједно можемо да изградимо одржив свет напретка и мира, правде и једнакости – живот достојан човека за све.“
Генерални секретар Уједињених нација Бан Ки Мун
Порука поводом Међународног дана борбе против сиромаштва
Шта је сиромаштво?
„У основи, сиромаштво је ускраћивање избора и могућности, кршење људских права. Оно значи недостатак могућности за појединца да буде активан члан друштва. Оно значи немати довољно средстава да нахраните и обучете своју породицу, немати школу или болницу, немати земљу коју можете да обрађујете или посао од ког можете да се издржавате, немати приступ зајмовима. Оно значи несигурност, беспомоћност и искљученост појединаца, домаћинстава и заједница из друштва. Оно значи изложеност насиљу и често подразумева живот у нестабилном окружењу на маргинама друштва, без приступа чистој води и без основних санитарно-хигијенских услова.“
(Извештај Уједињених нација из јуна 1998. године)
Апсолутно сиромаштво
Апсолутно сиромаштво или беда дефинише се као оскудица средстава преко потребних за живот, као што су храна, чиста пијаћа вода, санитарно-хигијенски услови, стамбени простор, приступ здравственим услугама, образовању и информацијама. Оно се одређује не само приходом, већ и приступачношћу услуга.
Релативно сиромаштво
Релативно сиромаштво дефинише се у контексту економске неједнакости у друштву. Оно се изражава као проценат медијане прихода или медијане потрошње. Граница релативног сиромаштва у ЕУ постављена је на 60% од медијане прихода.
Ко је сиромашан?
Светска банка одредила је 1,25 долара на дан као доњу границу сиромаштва. Сматра се да сви људи чији приходи се налазе испод ове границе живе у апсолутном сиромаштву. Године 1981, половина светске популације била је апсолутно сиромашна. Овај број се до 2010. године смањио за 29 одсто, када је 21% светске популације означено као апсолутно сиромашно. Међутим, на свету још увек има, на почетку 21. века, више од милијарду људи који живе са мање од 1,25 долара на дан.
У Јужној Азији у беди живи око 500 милиона људи, од чега њих 400 милиона у Индији, у Африци, јужно од Сахаре, 400 милиона људи, а у Кини 156 милиона људи живи у апсолутном сиромаштву.
У Србији од 2010. године нема доступних података о броју сиромашних. Последњи подаци кажу да, на почетку друге деценије 21. века, Србија бележи пораст броја сиромашних у односу на претходну деценију. Тада је, испод границе сиромаштва, било 9,2 одсто људи, дакле, скоро сваки десети грађанин или око 700 000 људи живело је са мање од 83 евра месечно. Најсиромашнији је југ Србије и рурална подручја, а међу најсиромашнијима највише је деце до 13 година, нешколованих одраслих и вишечланих домаћинстава. На почетку друге деценије 21. века, у Србији живи око 200 000 деце испод апсолутне границе сиромаштва.
Међународни дан борбе против сиромаштва
Како је све почело?
Отац Јозеф Вресински, иницијатор обележавања дана борбе против сиромаштва
„Ми смо прва генерација у историји која може да учини нешто по питању сиромаштва. Ми имамо средства да то урадимо. Можемо да искоренимо глад са лица земље.“
Хјуберт Хамфри, 38. потпредседник САД-а (1965-1969)
„Ако намеравамо да изградимо бољу будућност за све, морамо да чујемо оне који су маргинализовани... Заједно можемо да изградимо одржив свет напретка и мира, правде и једнакости – живот достојан човека за све.“
Генерални секретар Уједињених нација Бан Ки Мун
Порука поводом Међународног дана борбе против сиромаштва
Шта је сиромаштво?
„У основи, сиромаштво је ускраћивање избора и могућности, кршење људских права. Оно значи недостатак могућности за појединца да буде активан члан друштва. Оно значи немати довољно средстава да нахраните и обучете своју породицу, немати школу или болницу, немати земљу коју можете да обрађујете или посао од ког можете да се издржавате, немати приступ зајмовима. Оно значи несигурност, беспомоћност и искљученост појединаца, домаћинстава и заједница из друштва. Оно значи изложеност насиљу и често подразумева живот у нестабилном окружењу на маргинама друштва, без приступа чистој води и без основних санитарно-хигијенских услова.“
(Извештај Уједињених нација из јуна 1998. године)
Апсолутно сиромаштво
Апсолутно сиромаштво или беда дефинише се као оскудица средстава преко потребних за живот, као што су храна, чиста пијаћа вода, санитарно-хигијенски услови, стамбени простор, приступ здравственим услугама, образовању и информацијама. Оно се одређује не само приходом, већ и приступачношћу услуга.
Релативно сиромаштво
Релативно сиромаштво дефинише се у контексту економске неједнакости у друштву. Оно се изражава као проценат медијане прихода или медијане потрошње. Граница релативног сиромаштва у ЕУ постављена је на 60% од медијане прихода.
Ко је сиромашан?
Светска банка одредила је 1,25 долара на дан као доњу границу сиромаштва. Сматра се да сви људи чији приходи се налазе испод ове границе живе у апсолутном сиромаштву. Године 1981, половина светске популације била је апсолутно сиромашна. Овај број се до 2010. године смањио за 29 одсто, када је 21% светске популације означено као апсолутно сиромашно. Међутим, на свету још увек има, на почетку 21. века, више од милијарду људи који живе са мање од 1,25 долара на дан.
У Јужној Азији у беди живи око 500 милиона људи, од чега њих 400 милиона у Индији, у Африци, јужно од Сахаре, 400 милиона људи, а у Кини 156 милиона људи живи у апсолутном сиромаштву.
У Србији од 2010. године нема доступних података о броју сиромашних. Последњи подаци кажу да, на почетку друге деценије 21. века, Србија бележи пораст броја сиромашних у односу на претходну деценију. Тада је, испод границе сиромаштва, било 9,2 одсто људи, дакле, скоро сваки десети грађанин или око 700 000 људи живело је са мање од 83 евра месечно. Најсиромашнији је југ Србије и рурална подручја, а међу најсиромашнијима највише је деце до 13 година, нешколованих одраслих и вишечланих домаћинстава. На почетку друге деценије 21. века, у Србији живи око 200 000 деце испод апсолутне границе сиромаштва.
Међународни дан борбе против сиромаштва
Како је све почело?
17. октобра 1987. године, одазивајући се апелу оца Јозефа Вресинског, преко сто хиљада људи окупило се у Паризу, на Тргу људских права и слобода (некадашњи Трг Трокадеро), како би одали почаст жртвама беде, насиља и глади и како би позвали човечанство да се уједини у борби за поштовање људских права. Међу њима, нашли су се грађани различитог друштвеног и економског статуса и порекла, од представника међународних, националних и локалних институција до појединаца који живе у условима апсолутног сиромаштва и који се против њега боре свакога дана.
Ко је био отац Јозеф Вресински?
Јозеф Вресински рођен је у сиромашној, имигрантској породици у Француској, где је одрастао у условима хроничног сиромаштва и искључености из друштва. 1946. рукоположен је за католичког свештеника и свој живот је посветио борби против сиромаштва, укључивши у ту борбу и саме сиромашне. Кроз свој рад борио се за друштво у коме нема искључених и маргинализованих људи, где сви доприносе за добробит свих. 1956. године, отац Вресински одлази као свештеник у камп на периферији Париза, где су уточиште нашле бројне најсиромашније породице. Након што се сусрео са овим изопштеним и заборављеним људима, обећао је да ће им помоћи да се њихов глас чује и да буду заступљени у оним институцијама у којима се одлучује о будућности човечанства, као што су Уједињене нације. Његова мисије је била да осигура да овакве породице никада више не буду скрајнуте и заборавњене и да добију подршку и помоћ појединаца, организација и институција у својој борби. 1957. оснива хуманитарни покрет, заједно са угроженим породицама о којима се тада бринуо, из ког ће се касније изродити ATD Fourth World Movement, међународна невладина организација чија је мисија искорењивање апсолутног сиромаштва у свету.
Његов циљ био је да најсиромашније, маргинализоване људе реинтегрише у друштво.Године 1979. именован је за члана Економског и друштвеног савета Француске, што је био значајан корак у његовој борби да најсиромашнији добију глас у званичним институцијама, а 1987. објављен је његов извештај „Хронично сиромаштво и недостатак основне сигурности“ („Chronic Poverty and Lack of Basic Security“), познат као „Извештај Вресинског“ („Wresinski Report“), који је послужио као основа за даљи рад на пољу борбе против сиромаштва и за социјалну инклузију, који су на себе преузеле Комитет Уједињених нација за људска права, Европска унија и Савет Европе. Овај Извештај послужио је и као основа за закон против социјалне искључености, који је 1988. усвојен у Француској. Овим Извештајем, Вресински је успео да најсиромашније, као партнере, укључи у друштвене токове.
17. октобар 1987. године
17. октобра 1987, на Тргу људских права и слобода у Паризу, на месту где је 1948. године потписана Универзална повеља о људским правима, отац Јозеф Вресински открива спомен-плочу у част жртвама сиромаштва, на којој је уклесана основна идеја његове поруке:
„Гдегод да су мушкарци и жене осуђени да живе у апсолитном сиромаштву, крше се људска права. Наша свечана дужност је да заједничком снагама осигурамо да се та права поштују."
Сиромаштво је дефинисано као кршење људских права и истакнута је потреба да се заједничким снагама обезбеди поштовање тих права за све људе на планети. Основни циљ био је да се међународне институције, државе и друштва у целом свету упознају са постојањем овог проблема, да најсиромашнији постану видљиви, да буду укључени у борбу за своја права и за побољшање својих животних услова и реинтегрисани у друштво. Откривањем спомен-плоче у Паризу, најсиромашнији и проблеми са којима се они свакодневно сусрећу постали су, по први пут, видљиви широј заједници. 1988. године, оваква окупљања почињу да се организују широм света, од Азије, преко Европе и Африке, до Америке.
У априлу 1989. године, Хавијер Перес де Куељар (Javier Perez de Cuellar), тадашњи генерални секретар Уједињених нација, састаје се са најсиромашнијим породицама код Спомен-плоче у Паризу. Од тада, широм света, људи различитог друштвеног и економског порекла и статуса, различите националне припадности и верског опредељења окупљају се 17. октобра сваке године, заједно са својим најсиромашнијим суграђанима, како би ширили свест о потреби искорењивања сиромаштва у свету, посебно у земљама у развоју, позвали на акцију, омогућили да се глас сиромашних чује, изразили солидарност са њима и захтевали поштовање достојанства и слободе сваког човека.
Направљено је око 50 реплика ове спомен-плоче широм света, од Швајцарске, Немачке, Португала и Пољске, преко САД-а, Канаде и Мексика, све до Буркине Фасо и Филипина, око којих се људи окупљају сваке године да би обележили овај дан и позвали државе, међународне организације, институције и појединце на акцију у циљу искорењивања сиромаштва.
Његов циљ био је да најсиромашније, маргинализоване људе реинтегрише у друштво.Године 1979. именован је за члана Економског и друштвеног савета Француске, што је био значајан корак у његовој борби да најсиромашнији добију глас у званичним институцијама, а 1987. објављен је његов извештај „Хронично сиромаштво и недостатак основне сигурности“ („Chronic Poverty and Lack of Basic Security“), познат као „Извештај Вресинског“ („Wresinski Report“), који је послужио као основа за даљи рад на пољу борбе против сиромаштва и за социјалну инклузију, који су на себе преузеле Комитет Уједињених нација за људска права, Европска унија и Савет Европе. Овај Извештај послужио је и као основа за закон против социјалне искључености, који је 1988. усвојен у Француској. Овим Извештајем, Вресински је успео да најсиромашније, као партнере, укључи у друштвене токове.
17. октобар 1987. године
17. октобра 1987, на Тргу људских права и слобода у Паризу, на месту где је 1948. године потписана Универзална повеља о људским правима, отац Јозеф Вресински открива спомен-плочу у част жртвама сиромаштва, на којој је уклесана основна идеја његове поруке:
„Гдегод да су мушкарци и жене осуђени да живе у апсолитном сиромаштву, крше се људска права. Наша свечана дужност је да заједничком снагама осигурамо да се та права поштују."
Сиромаштво је дефинисано као кршење људских права и истакнута је потреба да се заједничким снагама обезбеди поштовање тих права за све људе на планети. Основни циљ био је да се међународне институције, државе и друштва у целом свету упознају са постојањем овог проблема, да најсиромашнији постану видљиви, да буду укључени у борбу за своја права и за побољшање својих животних услова и реинтегрисани у друштво. Откривањем спомен-плоче у Паризу, најсиромашнији и проблеми са којима се они свакодневно сусрећу постали су, по први пут, видљиви широј заједници. 1988. године, оваква окупљања почињу да се организују широм света, од Азије, преко Европе и Африке, до Америке.
У априлу 1989. године, Хавијер Перес де Куељар (Javier Perez de Cuellar), тадашњи генерални секретар Уједињених нација, састаје се са најсиромашнијим породицама код Спомен-плоче у Паризу. Од тада, широм света, људи различитог друштвеног и економског порекла и статуса, различите националне припадности и верског опредељења окупљају се 17. октобра сваке године, заједно са својим најсиромашнијим суграђанима, како би ширили свест о потреби искорењивања сиромаштва у свету, посебно у земљама у развоју, позвали на акцију, омогућили да се глас сиромашних чује, изразили солидарност са њима и захтевали поштовање достојанства и слободе сваког човека.
Направљено је око 50 реплика ове спомен-плоче широм света, од Швајцарске, Немачке, Португала и Пољске, преко САД-а, Канаде и Мексика, све до Буркине Фасо и Филипина, око којих се људи окупљају сваке године да би обележили овај дан и позвали државе, међународне организације, институције и појединце на акцију у циљу искорењивања сиромаштва.
Проглашење 17. октобра Међународним даном борбе против сиромаштва
17. октобра 1992. године, Хавијер Перес де Куељар, некадашњи генерални секретар Уједињених нација, у име истакнутих личности – чланова Комитета за Светски дан борбе против сиромаштва, предлаже да се 17. октобар прогласи Међународним даном борбе против сиромаштва.
Резолуцијом 47/196, усвојеном 22. децембра 1992. године, Генерална скупштина Уједињених нација прогласила је 17. октобар Међународним даном борбе против сиромаштва.
Од проглашења 17. октобра Међународним даном борбе против сиромаштва, глас најсиронмашнијих чује се и уважава у Уједињеним нацијама. 1996. година проглашена је „Међународном годином борбе против сиромаштва“. То је био још један корак напред у борби најсиромашнијих да се њихов глас чује и да буду препознати као партнери свуда где се одлучује о заједничкој будућности. Период од 1997. до 2006. године проглашен је Првом међународном деценијом борбе против сиромаштва.
У последњој деценији 20. века, глас најсиромашнијих почиње да се чује у целом свету. Они постају видљиви чланови друштва и препознати су као партнери у креирању заједничке будућности.
Обележавање оваквог дана има за циљ подизање свести о потреби за искорењивањем сиромаштва у свим земљама света, а посебно у земљама у развоју. Искорењивање апсолутног сиромаштва и глади представља први од осам Миленијумских циљева развоја Уједињених нација.
Миленијумски циљеви развоја Уједњених нација
2000. године, на Миленијумском самиту, лидери свих 189 земаља чланица Уједињених нација потписали су Миленијумску декларацију и обавезали се да ће дати допринос Миленијумским циљевима развоја, које чини осам циљева осмишљених тако да се сиромаштво и болест у свету значајно смање до 2015. године. Резултати ове кампање показују да је могућ драматичан напредак када се развијене земље укључе у једну овакву акцију и дају свој допринос.
Искорењивање екстремног сиромаштва и глади
17. октобра 1992. године, Хавијер Перес де Куељар, некадашњи генерални секретар Уједињених нација, у име истакнутих личности – чланова Комитета за Светски дан борбе против сиромаштва, предлаже да се 17. октобар прогласи Међународним даном борбе против сиромаштва.
Резолуцијом 47/196, усвојеном 22. децембра 1992. године, Генерална скупштина Уједињених нација прогласила је 17. октобар Међународним даном борбе против сиромаштва.
Од проглашења 17. октобра Међународним даном борбе против сиромаштва, глас најсиронмашнијих чује се и уважава у Уједињеним нацијама. 1996. година проглашена је „Међународном годином борбе против сиромаштва“. То је био још један корак напред у борби најсиромашнијих да се њихов глас чује и да буду препознати као партнери свуда где се одлучује о заједничкој будућности. Период од 1997. до 2006. године проглашен је Првом међународном деценијом борбе против сиромаштва.
У последњој деценији 20. века, глас најсиромашнијих почиње да се чује у целом свету. Они постају видљиви чланови друштва и препознати су као партнери у креирању заједничке будућности.
Обележавање оваквог дана има за циљ подизање свести о потреби за искорењивањем сиромаштва у свим земљама света, а посебно у земљама у развоју. Искорењивање апсолутног сиромаштва и глади представља први од осам Миленијумских циљева развоја Уједињених нација.
Миленијумски циљеви развоја Уједњених нација
2000. године, на Миленијумском самиту, лидери свих 189 земаља чланица Уједињених нација потписали су Миленијумску декларацију и обавезали се да ће дати допринос Миленијумским циљевима развоја, које чини осам циљева осмишљених тако да се сиромаштво и болест у свету значајно смање до 2015. године. Резултати ове кампање показују да је могућ драматичан напредак када се развијене земље укључе у једну овакву акцију и дају свој допринос.
Искорењивање екстремног сиромаштва и глади
2010. године преполовљен је, на глобалном нивоу, број апсолутно сиромашних људи. У земљама у развоју, проценат људи који живе испод границе апсолутног сиромаштва пао је са 43 одсто колико је износио 1990, на 21 одсто 2010. Међутим, више од милијарду људи и даље живи у беди, тј. условима апсолутног сиромаштва.
У овом тренутку, сваки осми човек на свету је погођен глађу - укупно 842 милиона људи, од тога 553 милиона у Азији и на Пацифику, 227 милиона у Африци јужно од Сахаре, 47 милиона у Јужној Америци и на Карибима и 16 милиона у развијеним земљама.Од последица неухрањености, на годишњем нивоу, умре више људи него од сиде, маларије и туберкулозе заједно. Неухрањеност узрокује смрт 2,6 милиона деце, што представља једну трећину свих умрлих на свету.
У овом тренутку, сваки осми човек на свету је погођен глађу - укупно 842 милиона људи, од тога 553 милиона у Азији и на Пацифику, 227 милиона у Африци јужно од Сахаре, 47 милиона у Јужној Америци и на Карибима и 16 милиона у развијеним земљама.Од последица неухрањености, на годишњем нивоу, умре више људи него од сиде, маларије и туберкулозе заједно. Неухрањеност узрокује смрт 2,6 милиона деце, што представља једну трећину свих умрлих на свету.
Мапа света према проценту гладниог и неухрањеног становништва
Урадите квиз - проверите колико сте обавештени о овом проблему и обезбедите некоме топао оброк.
Како се бори против сиромаштва?
Помоћ у борби против сиромаштва, поред Уједињених нација, пружа и Европска унија, Светска банка, развијене земље, велики број међународних невладиних и хуманитарних организација и велики број мање или више познатих и имућних појединаца – филантропа.
Концепт помоћи земљама у развоју датира од колонијалног доба, на прагу 20. века, када је дошло до промене у званичној политици Британске империје у односу на њене сиромашне колоније. Почетак модерног концепта помоћи почиње након Другог светског рата, „Маршаловим планом“ из 1948. Тај план представљао је иницијативу САД-а за пружање помоћи у обнови послератне Европе, а у циљу спречавања ширења комунизма. Помоћ земљама у развоју разликује се од хуманитарне помоћи по томе што је њен циљ дугорочно искорењивање сиромаштва и стварање услова за одрживи развој.
Највећи део помоћи, које земљама у развоју донирају развијене земље, долази од Европске Уније, Сједињених Држава, Француске, Немачке, Велике Британије и Јапана. Појединчано, Норвешка је најдарежљивија земља на свету која на помоћ одваја три одсто свог буџета. Мерено у датом новцу, САД су највеликодушнији донатор са 30 милијарди долара годишње, што представља мање од 0,2 одсто њеног бруто друштвеног дохотка, док према подацима Индекса глобалне дарежљивости (World Giving Index) за 2013, становници Мијанмара су појединачно највеликодушнији, са 85% становништва које даје донације у добротворне сврхе. Од 2010, према истом истраживању, жене донирају више од мушкараца. Гледано по континентима, највеликодушнији, када је реч о донирању новца, су становници Океаније, затим Европе, следе Америка и Азија и на крају, Африка. Србија је на 86. месту, када је у питању донирање новца у хуманитарне сврхе, од укупно 135 земаља које су обухваћене истраживањем.
Међународне невладине и хуманитарне организације и покрети играју значајну улогу у борби против сиромаштва. Само неке од њих су: International Movement ATD Fourth World, Global Call to Action Against Poverty, Amnesty International, Comic Relief, Stop Hunger Now, Oxfam International, People against poverty, ONE, Global Citizen.
Током претходних неколико деценија организован је и велики броја кампања са циљем прикупљања помоћи за најсиромашније и најугроженије, подизања свести и вршења притиска на међународне институције, државе и појединце да се укључе у решавање проблема сиромаштва. Неке од њих су:
· Live Aid - 13. јула 1985. године два велика концерта истовремено су одржана у Лондону и Филаделфији како би се прикупила помоћ за Етиопију, државу која је у том тренутку била погођена великом глађу. Од ових концерата прикупљено је више од 280 милиона долара.
· Make Poverty History - кампања из 2005. године која је имала за циљ подизање свести и вршење притиска на светске званичнике да боље и ефикасније приступе решавању овог проблема. У оквиру ове кампање, милиони људи носили су беле траке, 444 000 људи послало је мејлове британском премијеру захтевајући решавање овог проблема, а 225 000 учествовало је на маршу у Единбургу. Као подршка овој кампањи, 2. јула 2005. године одржано је истовремено десет хуманитарних концерата, „Live 8“, у земљама групе Г8 и Јужној Африци. 7. јула 2005, лидери групе Г8 обавезали су се да ће дуплирати помоћ из 2004. до 2010. године, са 25 милијарди долара на 50 милијарди.
· End Poverty 2015 - миленијумска кампања Уједињених нација која се води под слоганом „Ми смо генерација која може да искорени сиромаштво!“
· The Match against Poverty - утакмица против сиромаштва која се игра једном годишње, од 2003. године, на иницијативу фудбалера Зинедина Зидана и Роналда Луиса Назарија, а која за циљ има да подигне свест, мобилише јавност и прикупи средства у хуманитарне сврхе.
· Zero Poverty 2030 – кампања за потпуно искорењивање апсолутног сиромаштва до 2030. Године коју је покренула организација Global Citizen, а чији циљ је, као реалан, прихватила, између осталих, и Светска банка.
Велики допринос борби против сиромаштва дају и имућни филантропи. Највећи индивидуални донатор је Ворен Бафет, амерички бизнисмен и један од најбогатијих људи на свету, који је до сада донирао 30,7 милијарди долара, а који се заветовао да ће 99 одсто свог богатства дати у хуманитарне сврхе, првенствено преко Фондације Била и Мелинде Гејтс, којом ко-председава. На другом месту је Бил Гејтс са 29 милијарди долара донираних у хуманитарне сврхе. Следе Ли Ка-Шинг, хонгкошки бизнисмен, са 10 милијарди долара и Џорџ Сорош, амерички бизнисмен, са 6 милијарди долара.
Свет без сиромаштва
Искорењивање апсолутног сиромаштва до 2030. године је реалан циљ. Током претходне две деценије учињено је више за смањење сиромаштва на свету него икада раније. Број људи који живе у условима апсолутног сиромаштва преполовљен је између 1990. и 2010. године, са 43 одсто на 21 одсто. Уколико се овај тренд настави, могуће је искоренити апсолутно сиромаштво до 2030. године.
„По готово свим мерилима, свет је данас боље место за живот него што је икада био. Људи живе дуже и здравији су. Многе државе које су у прошлости примале помоћ из донација, сада су самоодрживе. Човек би помислио да би такав напредак био нашироко слављен, али, у ствари, Мелинда и ја смо запањени колики број људи мисли да је у свету ситуација све гора и гора. Уверење да свет не може да се избори са сиромаштвом и болестима није само погрешно. Оно је и штетно.“
Овако почиње годишње писмо Била Гејтса за 2014.
У свом ауторском тексту за часопис Wired, други најдарежљивији човек на свету каже:
„Ових дана проводим много времена покушавајући да унапредим иновације које ће побољшати људске животе на начин као што је то ђубриво урадило. Да мало појасним. Пуних 40 одсто светске популације је данас живо зато што је 1909. године немачки хемичар, Фриц Хабер, открио како да направи синтетички амонијак. Ево још једног примера: случајеви полиомијелитиса су опали 99 одсто у последњих 25 година не зато што је болест просто нестала сама од себе, већ зато што су вакцину против ње развили Алберт Сабин и Џонас Салк. Захваљујући таквим проналасцима, живот се полако поправља широм света.“
Урадите квиз - проверите колико сте обавештени о овом проблему и обезбедите некоме топао оброк.
Како се бори против сиромаштва?
Помоћ у борби против сиромаштва, поред Уједињених нација, пружа и Европска унија, Светска банка, развијене земље, велики број међународних невладиних и хуманитарних организација и велики број мање или више познатих и имућних појединаца – филантропа.
Концепт помоћи земљама у развоју датира од колонијалног доба, на прагу 20. века, када је дошло до промене у званичној политици Британске империје у односу на њене сиромашне колоније. Почетак модерног концепта помоћи почиње након Другог светског рата, „Маршаловим планом“ из 1948. Тај план представљао је иницијативу САД-а за пружање помоћи у обнови послератне Европе, а у циљу спречавања ширења комунизма. Помоћ земљама у развоју разликује се од хуманитарне помоћи по томе што је њен циљ дугорочно искорењивање сиромаштва и стварање услова за одрживи развој.
Највећи део помоћи, које земљама у развоју донирају развијене земље, долази од Европске Уније, Сједињених Држава, Француске, Немачке, Велике Британије и Јапана. Појединчано, Норвешка је најдарежљивија земља на свету која на помоћ одваја три одсто свог буџета. Мерено у датом новцу, САД су највеликодушнији донатор са 30 милијарди долара годишње, што представља мање од 0,2 одсто њеног бруто друштвеног дохотка, док према подацима Индекса глобалне дарежљивости (World Giving Index) за 2013, становници Мијанмара су појединачно највеликодушнији, са 85% становништва које даје донације у добротворне сврхе. Од 2010, према истом истраживању, жене донирају више од мушкараца. Гледано по континентима, највеликодушнији, када је реч о донирању новца, су становници Океаније, затим Европе, следе Америка и Азија и на крају, Африка. Србија је на 86. месту, када је у питању донирање новца у хуманитарне сврхе, од укупно 135 земаља које су обухваћене истраживањем.
Међународне невладине и хуманитарне организације и покрети играју значајну улогу у борби против сиромаштва. Само неке од њих су: International Movement ATD Fourth World, Global Call to Action Against Poverty, Amnesty International, Comic Relief, Stop Hunger Now, Oxfam International, People against poverty, ONE, Global Citizen.
Током претходних неколико деценија организован је и велики броја кампања са циљем прикупљања помоћи за најсиромашније и најугроженије, подизања свести и вршења притиска на међународне институције, државе и појединце да се укључе у решавање проблема сиромаштва. Неке од њих су:
· Live Aid - 13. јула 1985. године два велика концерта истовремено су одржана у Лондону и Филаделфији како би се прикупила помоћ за Етиопију, државу која је у том тренутку била погођена великом глађу. Од ових концерата прикупљено је више од 280 милиона долара.
· Make Poverty History - кампања из 2005. године која је имала за циљ подизање свести и вршење притиска на светске званичнике да боље и ефикасније приступе решавању овог проблема. У оквиру ове кампање, милиони људи носили су беле траке, 444 000 људи послало је мејлове британском премијеру захтевајући решавање овог проблема, а 225 000 учествовало је на маршу у Единбургу. Као подршка овој кампањи, 2. јула 2005. године одржано је истовремено десет хуманитарних концерата, „Live 8“, у земљама групе Г8 и Јужној Африци. 7. јула 2005, лидери групе Г8 обавезали су се да ће дуплирати помоћ из 2004. до 2010. године, са 25 милијарди долара на 50 милијарди.
· End Poverty 2015 - миленијумска кампања Уједињених нација која се води под слоганом „Ми смо генерација која може да искорени сиромаштво!“
· The Match against Poverty - утакмица против сиромаштва која се игра једном годишње, од 2003. године, на иницијативу фудбалера Зинедина Зидана и Роналда Луиса Назарија, а која за циљ има да подигне свест, мобилише јавност и прикупи средства у хуманитарне сврхе.
· Zero Poverty 2030 – кампања за потпуно искорењивање апсолутног сиромаштва до 2030. Године коју је покренула организација Global Citizen, а чији циљ је, као реалан, прихватила, између осталих, и Светска банка.
Велики допринос борби против сиромаштва дају и имућни филантропи. Највећи индивидуални донатор је Ворен Бафет, амерички бизнисмен и један од најбогатијих људи на свету, који је до сада донирао 30,7 милијарди долара, а који се заветовао да ће 99 одсто свог богатства дати у хуманитарне сврхе, првенствено преко Фондације Била и Мелинде Гејтс, којом ко-председава. На другом месту је Бил Гејтс са 29 милијарди долара донираних у хуманитарне сврхе. Следе Ли Ка-Шинг, хонгкошки бизнисмен, са 10 милијарди долара и Џорџ Сорош, амерички бизнисмен, са 6 милијарди долара.
Свет без сиромаштва
Искорењивање апсолутног сиромаштва до 2030. године је реалан циљ. Током претходне две деценије учињено је више за смањење сиромаштва на свету него икада раније. Број људи који живе у условима апсолутног сиромаштва преполовљен је између 1990. и 2010. године, са 43 одсто на 21 одсто. Уколико се овај тренд настави, могуће је искоренити апсолутно сиромаштво до 2030. године.
„По готово свим мерилима, свет је данас боље место за живот него што је икада био. Људи живе дуже и здравији су. Многе државе које су у прошлости примале помоћ из донација, сада су самоодрживе. Човек би помислио да би такав напредак био нашироко слављен, али, у ствари, Мелинда и ја смо запањени колики број људи мисли да је у свету ситуација све гора и гора. Уверење да свет не може да се избори са сиромаштвом и болестима није само погрешно. Оно је и штетно.“
Овако почиње годишње писмо Била Гејтса за 2014.
У свом ауторском тексту за часопис Wired, други најдарежљивији човек на свету каже:
„Ових дана проводим много времена покушавајући да унапредим иновације које ће побољшати људске животе на начин као што је то ђубриво урадило. Да мало појасним. Пуних 40 одсто светске популације је данас живо зато што је 1909. године немачки хемичар, Фриц Хабер, открио како да направи синтетички амонијак. Ево још једног примера: случајеви полиомијелитиса су опали 99 одсто у последњих 25 година не зато што је болест просто нестала сама од себе, већ зато што су вакцину против ње развили Алберт Сабин и Џонас Салк. Захваљујући таквим проналасцима, живот се полако поправља широм света.“
Сандра Радовановић
RSS Feed
