Датуми за обележавање које препоручују међународне организације углавном су највећи проблеми човечанства данас. Зато смисао обележавања таквих датума јесте буђење одговорности и свести најмлађих на којима свет остаје. Тако је и међународни дан матерњих језика настао као последица чињенице да у последњих неколико деценија матерњи језици убрзано, чак рапидно, нестају. То се не односи само на језике који немају писмо, на дијалекте, нито само на језике чији говорници физички нестају, него и на језике са дугом културном традицијом и релативно великим бројем живих говорника. Отуда се родила потреба не само за датумом који би утицао на свест човечанства, него и за дисциплином која проучава и убрзано описује језике који су у нестајању - лингвистичка екологија. 
Конкретан повод да 1999. године УНЕСКО прогласи, а Генерална скупштина Уједињених нација својом резолуцијом то потврди, 21. фебруар као Дан матерњих језика јесте догађај из Источног Пакистана (сада Бангладеша). Тог дана 1952. г. полиција и војска Источног Пакистана (сада Бангладеша) убиле су неколико бангладешких студената у Даки јер су протестовали што њихов језик није проглашен званичним језиком. У знак сећања на жртве овог протеста у Даки подигнут је Споменик мученицима  који је постао симбол Дана матерњег језика. Неколико пута је рушен, и након тога  добио је своју коначну верзију – четири рама који представљају четири настрадала  студента и дупли рам који представља њихове мајке и земљу. 

Писмо и језик - средство комуникације и националне и културне идентификације

Уз језик увек иде и писмо, а у српском језику дешава се не само да је језик у нестајању, него и писмо тог језика  - ћирилица. Попут догађаја у Даки, и српска историја је препуна догађаја у којима су појединци и групе страдале због ћирилице која је српском народу не само писмо, него и културна и национална идентификација. Један од новијих примера страдања којем је повод био ћирилица јесте пример владике Петра Зимоњића у Другом светском рату.

Нема малих и великих језика

Сви лингвисти слажу се у томе да не постоје мали и велики језици те да сви језици доприносе интекетуалном богатству човечанства, баш као што разноликост био-диверзитета доприноси физичком опстанку човечанства. Постојање дисциплине која се бави неком врстом заштите матерњих језика, међутим, не значи да их она може заштити. Чувени еко-лингвиста, један од зачетника и представника ове дисциплине Дејвид Кристал каже да, на жалост, лингвистичка екологија, док убрзано покушава да забележи и од заборава спасе нестајуће језике, заправо им пише умрлице. Опстанак језика, наиме. не зависи од науке, него од свести говорника тих језика.
Због тога је посебно важно да се младим нараштајима пробуди та свест и одговорност.

На блогу Матерњи језик и лингвистичка екологија налазе се материјали, корисни линкови, илустрације и ток радионица програма стручног усавршавања на којима наставник може наћи податке о различитим темама:

• појму матерњег језика, тзв. живим и мртвим језицима, билингвизму;
• разматрања тзв. "малих и великих" језика и светских језика, као и критеријума по којима се њихов значај и величина утврђују;
• критеријуме за утврђивање разлога због којих језици нестају;
• утицај процеса глобализације на нестајање језика;
• лингва франка и језички мутанти новог доба: англо-српски, фаранглиш (спој француског и енглеског) и друге теме

Примери позитивне праксе

Како је емотивни однос према сопственом матерњем језику најважнији и најпродуктивнији чинилац очувања матерњих језика, у прилозима се налази радионица за ученике и попис идеја за рад са ученицима поводом овог датума. Те се идеје крећу од истраживачких радова на терену, у медијима, у свом животу и окружењу до естетско-уметничких креација. 

"Социјална правда се заснива на принципима поштења, једнакости, поштовања различитости, приступу друштвеној  заштити, као и примени људских права у свим сегментима живота, укључујући и радна места." (генерални секретар УН, Бан Ки Мун )
Генерална скупштина Уједињених нација прогласила је 20. фебруар за Међународни дан социјалне правде на заседању 2007. године. Обележавање тог датума започело је 2009. године, а на тај дан промовишу се напори на уклањању проблема сиромаштва, искључености, незапослености и насиља.
Уједињене нације континуирано раде на побољшању социјалне правде:

• Фокусирајући се на гарантовање одговарајућих плата запосленима, социјалну заштиту, социјални дијалог и основе принципе и прарава на послу
• Кроз свој развојни програм промовише одрживи развој са пуно глобалних пројеката чији је циљ да се смањи сиромаштво у свим аспектима
• Правећи глобалне  акције и едукације са циљем да се обезбеде  права и   уважавање за све представнике маргинализоване групе  LGBT популације

Истраживања показују да у Србији, око 10 посто становништва живи у тешком сиромаштву, а многе друштвене групе налазе се на маргинама друштвеног живота, у немогућности да остваре право на здравствену заштиту, образовање, становање. Зато је данас више него у другим временима неопходно показати хуманизам, солидарност и одговорност за оне који су најугроженији и најрањивији и који без помоћи шире друштвене заједнице не могу решити своје основне егзистенцијалне проблеме.
Овај дан у Србији се обележава на разне начине, али то су махом јавне акције на трговима, у домовима за жртве насиља. Циљ обележавања је да се подигне свест људи о маргинализованим популацијама које су ту око нас, али о којима се мало води рачуна.
Неколико таквих акција су дате на следeћим снимцима локалних телевизија.
У средњошколским условима то је прилика да се говори о LGBT популацији не би ли се разбиле предрасуде о људима који имају другачије сексуално опредељење у односу на већину станоништва. Такви садржаји могу да се рeализују на часовима грађанског васпитања или одељењске заједнице.
То је прилика да се говори о жртвама породичног насиља и да се  можда организује ананимна анкета о односима у породици.
На часу треба споменути све оне популације које су на било који начин дискриминисане, било да су сиромашне, имају здрaвствене  проблеме или другачија сексуална опредељења.

Сретење Господње представља један од дванаест највећих хришћанских празника. Сврстава се у Богородичине празнике, а обележава се 2/15. фебруара у знак сећања на представљање Господа његовој пастви, односно први сусрет отелотвореног Господа са човеком. Према Господњем закону, који је обнародован преко Мојсија, жене које су на свет донеле мушко дете 40 дана нису смеле додирнути никакву светињу, нити су смеле улазити у храм Господњи. Рођење женског детета, подразумевало је дупло дужи период, одн. трајало је 80 дана. Тај период везује се за време које је неопходно да се жена очисти од крвопроливања. По истеку тог периода, жене су биле у обавези да заједно са дететом ступе у храм и представе га (посвете) Богу и црквеној заједници. Жртвени дар, који су биле у обавези да принесу Творцу, било је једногодишње јагње, једна грлица и један голуб или две грлице/два голуба (у зависности од материјалних могућности).

Поштујући Господњи закон, Богородица и Праведни Јосиф су 40. дана по Христовом рођењу ступили у jерусалимски храм, доносећи (због сиромаштва) две грлице као жртвени дар. У храму се сретоше са старцем Симеоном, чије је упокојење било условљено доласком Месије. Наиме, преводивши Стари завет, са хебрејског на грчки језик, старац је посумњао у онај део Исаијиног пророчанства, који говори о Христовом рођењу из утробе чисте девице. Да би се уверио у речи Господње, старац је морао да поживи 360 година. Угледавши Свету породицу у јерусалимском храму, а посебно Марију која је била обасјана божанском светлошћу, старац се обрадова и узе Младенца у наручје. Доживевши сусрет са Месијом, обратио се Творцу речима: „Сад отпусти с миром слугу твога, Господе, према речи твојој, јер видеше очи моје спасење твоје (Лк. 2, 29-30)".

Сретење Господње се са највећом чашћу најпре почело славити у Јерусалиму, последљих деценија четвртог века. Након тога његова прослава се постепено ширила по читавом хришћанском свету. У Риму је оно започело још у петом веку. У Цариграду се први пут спомиње за врме цара Јустинијана, који је његово обележавање установио 542. године. Празновање Сретења, по наредби цара Јустинијана поред редовног служења Свете литургије, подразумевало је и целоноћно бденије са литијом, уочи празничног дана. Сретење Господње се у читавом хришћанском свету празнује у знак сећања на сусрет  Бога са човеком, односно у славу и част Спаситеља и Богородице. У Српској православној цркви прославља се вишедневно. По Типику започиње свеноћним бденијем, вече уочи празника, а на сам празнични дан служи се Света архијерејска литургија. Потом се, сходно Православном литургијском календару, слави и у наредних седам дана, да би се окончало оданијем Сретења, 10/23. фебруара.

У многим домовима овај дан се празнује и као крсна слава, док у народу постоји веровање да се на Сретење сусрећу зима и лето. По предању, медвед у то време излази из своје пећине и уколико се не врати у њу то је знак да је зими дошао крај.

Прослављање празника Сретења Господњег у новосадском Саборном храму, 15. фебруара 2014.

Тропар Сретења Господњег

​Посматрано са историјског аспекта, празновање Сретења у српском народу има дугу и богату традицију. Прославља се као верски празник, крсна слава и као Дан државности, односно уставности.

Прослава дана државности везује се за датум избијања Првог српског устанка, 2/15. фебруара 1804. године у Орашцу, под вођством Карађорђа Петровића. 

Идеја о обележавању овог датума потекла је од министра Народне привреде Ђорђа Н. Генчића, 1903. године. Коначну одлуку о обележавању овог догађаја донео је краљ Петар I Карађорђевић, када је 1904. године, на стогодишњицу од избијања Првог српског устанка, по први пут уприличена и пригодна прослава.
​
Други догађај, који Србију повезује са овим датумом, је прослава доношења Првог устава кнежевине Србије, 1835. године у Крагујевцу.

Сретењски устав је био један од најмодернијих устава 19. века. Њњегов творац био је Димитрије Давидовић, а донет је на основу Белгијског устава из 1830. године, Француског устава из 1791. године и Повеље краљевине Француске из 1815. године. Сретењски устав донет је 2/15. фебруара 1835. гоине у Крагујевцу. Садржао је 142 члана и 14 поглавља, а због својих изузетних одлика, које по мишљењу великих сила нису биле у складу са развојним одликама ондашње Србије, био је на снази само месец дана.

​Дан државности се у Србији обележава на различите начине. Како је то нерадни дан, у школама се углавном облежава дан раније и то посвећивањем првог наставног часа сећању на догађаје који су се догодили на Сретење.

Међународни дан заштите мочвара еколошки је празник који се обележава у целом свету сваког 2. фебруара са циљем да се заштите ови јединствени екосистеми.

Поменути датум је дан када је потписана Рамсарска конвенција 1971. у Ирану. Ипак, први пут је обележен тек шест година касније. Од тада, на званичној интернет страни Конвенције о мочварама преко 95 земаља поставило је извештаје о активностима. Наиме, државне институције, невладине организације и групе грађана сваке године организују различите активности како би подигли ниво свести о значају мочвара. Активности су различитих врста и обима, од предавања до семинара, излета, такмичења за децу, акција чишћења, медијских наступа, до нових правила о заштити мочвара и нових програма на државном нивоу.

У школи би могао да се организује интердисциплинарни двочас из предмета биологије и српског језика. Први час би био групни рад и свака група би имала задатак да напише „причу из мочваре“. Та прича би могла да буде научно-фантастична или страве и ужаса (о мистериозном чудовишту из мочваре, вампирима, зомбијима), крими-прича, љубавна мелодрама, комедија, авантура (потрага за изгубљеним благом) или било који други жанр који група изабере. Услов је да у причу буду унета сва поглавља која су важна приликом описа екосистема (еколошки фактори, организација биоценозе, представници, доминантна врста, загађивање и заштита). Ево и примера како су ученици ОШ „Иво Андрић“ из Београда написали своје приче.

Други час би био резервисан за читање прича. Како би се обезбедило да сви ученици активно учествују, сваки би добио табелу са задатком да је попуни (и речима/аргументима и оценама од 1 до 5). Свако би, дакле, пратио причу и оцењивао различите елементе према критеријумима датим у табели 1 (индивидуални рад). За ђаке који раде по ИОП-у, табела би могла бити попут табеле 2. Збрајањем бодова радови би били и оцењени, чиме се постиже да евалуацију раде сами ђаци.