Идеја о прослављању Дана просветних радника зачета је, како се најчешће наглашава, у Индији 1962. године, а пошто је 1994. УНЕСКО препознао значај обележавања датума те врсте. По Уједињеним нацијама светски Дан просветних радника је 5. октобар, и он се сваке године обележава широм света. Дан просветних радника прихваћен је широм света, у преко 100 земаља, мада се дан обележавања разликује од земље до земље. Свуда је узет датум везан за битан моменат важан за националну просвету конкретне средине.
У Србији је  као Дан просветних радника прихваћен 8. новембар тј. Митровдан - за који се верује да је дан рођења Вука Караџића. Забуну, међутим, може унети чињеница да је у 18. веку, када је рођен овај велики српски просветитељ, разлика између јулијанског и грегоријанског календара била 11 дана, а не као сада 13, што значи да је Вук рођен 6. новембра, а не 8. када је у 21. веку Митровдан ( у 18. веку Митровдан је био 6. новембра, у 19. веку 7. новембра).
Велики број школа у Србији на различит начин обележава овај дан.  У Новом Саду, сваке године 8. новембар се обележава доделом награда ,,Др Ђорђе Натошевић'' најуспешнијим просветним радницима и установама у Војводини у протеклој школској години; ученици и наставници основне школе „Деспот Стефан Високи“ у Деспотовцу свечаном приредбом обележавају Дан просветних радника, 8. новембар, али истовремено и Вукову недељу, која се у знак сећење на годишњицу рођења  Вука Караџића (6.11. 1787) обележава увек у првој недељи новембра у многим просветним установама у Србији; у Пожаревцу се тога дана додељују  повеље, новчане награде и захвалнице за резултате остварене у васпитно образовном раду...
Дан просветних радника би требало обележити на дан Вуковог рођења, дакле 6. новембра, али како је дошло до овог несклада због померања у календару, испада да се у Србији Дан просветних радника везује за Митровдан. Ово се размилажење може помирити тако што се на Дан просветних радника сетимо народних обичаја, веровања и песама, свега што је Вук сачувао од заборава, па још ако то обогатимо обичајима везаним за Митровдан, може се добити богат сценарио школске манифестације. 
Сценарио за обележавање овог дана може да има различите видове:
Митровдан - крсна слава:
1. литерарна секција добија задатке за истраживање народног блага и за тај дан поставља материјал у виду изложбе, уграђује га на блог или сајт школе, припрема презентацију зависно од техничких могућности;
2. хор припрема тропаре, који се певају за Митровдан и остале пригодне песме за крсну славу;
3. родитељи могу да се укључе у обележавање припремањем славских колача, који се излажу (такмичарски или ревијални карактер)
4. рецитаторска секција припрема духовне песме;
5. специјални гости могу бити ученици музичке школе или црквеног хора или песници (из окружења) који пишу духовну поезију; гости су чланови жирија, ако изложба славских колача има такмичарски карактер);
6. ликовна секција припрема изложбу на тему живота наших предака или организује изложбу икона.
Догађај почиње отварањем изложби, после које се одвија књижевно-музички програмом свих осталих секција.
Митровданак - хајдучки растанак:
1. изложба одеће, наоружања, торбица и другог што је један хајдук имао уз себе; посебан кутак опремити духовитим натписима које су некада домаћице везле како би украсиле своје кухиње, јер су оне током зиме биле најбитније хајдуцима који су боравили код јатака;
2. изложба портрета најзнаменитих српских хајдука (устаника);
3. књижевно-музичким програмом - познате песме хајдучког циклуса, али и на хајдуке новијих времена, баш као у песми Расло ми је бадем дрво…
Тематски дан Свадба:
1. презентација о обичајима током традиционалне српске свадбе уз имитирање неких обичаја (венац, буклија, саборник, грабена погача, кићење, мираз...);
2. мала школска сцена - одломак из серије Љубав на сеоски начин - Мираз;
3. презентација - свадбене српске народне песме;
4. презентација - енглески свадбени обичаји.
На овај дан било би примерено подсетити се многоликости тема и путева којима је Вук ишао - етнологија, историографија, лингвистика, стваралаштво...Речју, Вук се бавио свиме што се тицало народног живота од песама које славе рођење или брачни завет до речи којима Срби куде и грде. Између је Вук сместио све остало - и политику, и власт, и језичке законе, и реформу писма, и тужбалице, и веровања, и поскочице, и Југовиће... прошлост и будућност српског језика, књижевности, народа.
                                                       
                                                          Маја Радоман Цветићанин

Светски дан учитеља (World Teachers' Day)  обележава се 5. октобра. Прогласиле су га Уједињене нације са циљем да се истакне улога учитеља у образовању и развоју деце и нагласе принципи и препоруке о положају учитеља и наставника.

Светски дан учитеља установила је oрганизација УНЕСКО (Unesco, United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization) 1994. године. Ова организација Уједињених нација за образовање, науку и културу је специјална организација Уједињених нација основана 1946. године. Основни циљ организације је да допринесе миру и сигурности подржавањем сарадње међу нацијама кроз образовање, науку и културу као кроз метод поспешивања универзалног поштовања правде, закона, људских права и основних људских слобода. 1966. године су на специјалној конфернецији усвојене препоруке о статусу учитеља:

Пети октобар посвећен је суштинској улози учитеља у пружању релевантног и одговарајућег знања деци, младим људима и одраслима.  Циљ овог дана је да се пружи подршка просветним радницима, као и да се осигура да потребе будућих генерација наставе да буду испуњене од стране учитеља.

Унеско има 193 земље-чланице са седиштем у Паризу. Главни програм Унеска су:  образовање, природне науке, социологија, култура и комуникација.

Унеско такође спонзорише пројекте за писменост, развој технике и педагогије, међународне науке, пројекте регионалне културне историје, пројекте промовисања културне разноликости, програм управљања друштвеним променама, програм посвећен резерватима биосфере и програме који подржавају међународне договоре o чувању светске културне и природне баштине.

Једна од улога Унеска је да одржава листу места светске природне и културне баштине. Та места се сматрају важним природним или историјским местима или објектима чије очување је важно за целокупну светску заједницу. Унеско, с друге стране, није одговоран да одржава или штити место које је на њиховим листама.

Светски дан учитеља посвећен је есенцијалној улози учитеља у пружању релевантног и одговарајућег знања деци, младим људима и одраслима.

У многим земљама постоји озбиљан недостатак просветних радника. Приближно два милиона нових радних места и још 18 милиона учитеља у свету биће потребно уколико се жели постићи свеопште основно образовање до 2015. године.

За неке земље то ће значити увећање броја учитеља и до 280 одсто, како је објављено  пре две године у заједничкој поруци неколико међународних организација поводом међународног Дана просветних радника.

Недостатак квалификованих учитеља један је од највећих изазова за постизање циљева Дакарског Оквира за акцију "Образовање за све", а на наставничку професију све више утичу и економске, социјалне, научне и технолошке потребе, као и насиље у школама.

Суочени са великим очекивањима, просветни радници се често осећају потцењенима. Неретко су без довољне подршке и професионално су лоше опремљени да би могли да се носе са реалношћу средине у којој раде.

Просветне стратегије на националном нивоу морају бити у сагласности са постојећим глобалним и регионалним оквирима како би допринели осигурању квалитета и побољшању статуса и радних услова просветних радника. Изузетно је важно постављање јаке образовне стратегије у оквиру локалних и националних регулатива у циљу регрутовања и стимулисања просветних радника.

На овој страници се можете регистровати, послати извештаје и слике како сте прославили Светски дан учитеља и промовисати догађај: 
http://www.worldteachersday.org/map/index.php/main

Званична веб-страница за Светски дан учитеља у оквиру УНЕСКА:
http://www.unesco.org/new/en/world-teachers-day

И на крају, неки кратки снимци из Србије:

... и из других земаља:

Конвенција о правима детета Уједињених нација, усвојена 20. новембра 1989. године, а која је ступила на снагу 1990. године, полазна је основа у приступу осмишљавања и реализације Дечије недеље. Међународна заједница је 2002. године донела је документ Свет по мери деце, усвојен на Специјалном заседању Генералне скупштине Уједињених нација о деци. Овај документ, позивајући се на Конвенцију УН о правима детета, даје јасне смернице за обликовање света у коме ће права сваког детета бити призната, заштићена и остварена. 
Република Србија је 2000. године  усвојила Миленијумску декларацију, која садржи миленијумске развојне циљеве, као и Национални план акције за децу (НПА) који представља стратешки документ Владе за креирање политике државе према деци до 2015. године. Његов главни циљ је да се свој деци обезбеди равноправност, доступност, квалитет и ефикасност јавних служби за децу, у свим важним областима. Ове документе је пратило доношење планова акције за децу у јединицама локалне самоуправе (ЛПА). 
Влада Републике Србије је 2005. године усвојила и Општи протокол за заштиту деце од злостављања и занемаривања. Породичним законом, исте године, у национално законодавство уграђени су главни принципи Конвенције о правима детета (право на живот, опстанак и развој, право на најбољи интерес детета, право на партиципацију и право на недискриминацију).
Од посебног значаја су документа  која се односе на интеграцију деце са сметњама у развоју, побољшање доступности и квалитета образовања, са посебним акцентом на децу из маргинализованих група, и  дају опште оквире за појединачне мере у циљу стварања напредног инклузивног друштва. “ (Пријатељи деце, програм за 2013)

Традиционално Дечија недеља се одржава у првој недељи у октобру месецу. Циљ ове манифестације је:

• скретање пажње јавности на потребе деце и омладине, на њихове потребе и права у породици, друштву, на право да одрастају у што бољим условима, као и на једнаке шансе за развој својих потенцијала;
  
• указивање на одговорност породице, школе, државних институција у заштити и остваривању права деце;
  
• презентација постигнутих резултата;
  
• указивање на проблеме у остваривању права деце и примере добре праксе;
  
• учешће саме деце у доношењу одлука које их се стичу;
  
• покретање нових акција које доприносе побољшању положаја деце.
  

Програм активности Дечије недеље чини низ активности на националном и локалном нивоу широм Србије, уз пуно учешће деце.
Дечија недеља  представља период када деца добијају оно место које им припада. Цео град устане на ноге, осећа се плима позитивне енергије која са собом носи најлепше емоције. У првој седмици октобра обележавају се и појединачни празници какави су Дан старих и слабовидих особа, Дан животиња, а октобар је и Месец књиге код нас, па је то прилика да се они укључе у активности Дечије недеље.

Креативне идеје за прослављање

Пријатељи деце доносе програмске активности за обележавање Дечије недеље. Обичај је и да се у Дечијој недељи примају прваци у Дечији савез. Програмске активности нису обавезујуће те свака локална средина и школа могу да користе те идеје, а могу да имају сопствени програм у Дечијој недељи. Ево неколико идеја.

• маскенбали су најзанимљивији ако су маске на одређену тему:  јунаци дечијих књига, бајке... 
• хуманитарне акције за помоћ деци слабог имовног стања или угроженог здравља и слично;
• посете школама за децу са сметњама у развоју;
• осликавање градских зидова - мурали и других урбаних простора; 
• дружења са чувеним суграђанима, јавним личностима: глумцима, певачима, спортистима, научницима...
• козметички курс и школа моде за девојчице завршног разреда основне школе уприличене са козметичарима и модисткињама или родитељима;
• вршњачка едукација о одређеним темама у којој ученици предметне наставе подучавају ученике разредне наставе; 
• посете градским библиотекама и масовна учлањења пошто је октобар и месец књиге;

Празновање Светог Саве

Свети Сава је уживао велико поштовање за живота, па и после смрти. Народ га је засигурно славио и клањао се његовим моштима, а стварању култа допринели су црквени списи и житија настала недуго након смрти. О празновању Светог Саве у школама тешко је говорити поготово у време турске власти јер  је школа слабо било. Тамо где их је било - код српског народа у Аустро-угарском царству немамо поузданих података о званичном прослављању Савиндана. 
Први помен обележавања Савиндана као школске славе открио је Милорад Павић у уџбеницима српско-латинске школе Козачинског у Сремским Карловцима. Још 1735. на Савиндан изгледа да је била пракса да су ученици ослобођени наставе и позивају се да се моле светитељу и просветитељу Светом Сави да их заступа пред Богом. То је први писани траг о томе да се Свети Сава сматрао патроном школа, али то не значи да он то није био и раније. Стога је природно што је и прва Велика школа у Београду имала на звонима изливен лик Светог Саве.
У ослобођеној Србији Савиндан као школску славу озваничио је кнез Милош Обреновић својом наредбом 1823. године, а од 1827. обавеза прослављања наредбом је успостављена и за трговце. Кнез Михаило Обреновић је законом утврдиуо обавезу прослављања Савиндана као школске славе свих школа. Савиндан се  славио све до 1945. године када је забележено да је свечано прослављен и на београдсјком универзитету и тој су прослави присуствовали нове комунистичке власти и сам Тито. Агитпроп је, међутим, издао директиву да се из прославе измести верски обред што је довело до секуларизације и престанка прослављања у Србији. За све то време Савиндан се прослављао у иностранству међу Србима који живе ван отаџбине. 
Указима и законом након 1991. године Савиндан се опет прославља у нашим школама као школска слава. Пракса прослављања је различита. 

Светосавска академија и пратеће активности

Светосавске прославе или академије у 19. веку изгледале су тако што почну Светосавском химном, верским обредом свећења и резања колача и певањем тропара. Домаћин славе или кум буде обично неки ученик и његови родитељи. Они или неко од угледних наставника, родитеља, суграђана говоре светосавску беседу. затим је трајао културно-уметнички програм у којем ђаци приказују шта умеју и знају. Цео догађаја у вечерњим сатима завршавао се игранкама или светосавским балом. Савиндан је био дан када се прикупљају добротворни прилози за каквог сиромашног ђака или за изградњу, поправку школе и слично. 
Када се 90-их година прошлог века Савиндан поново почео прослављати у школама баштињена је ранија пракса прослављања Светог Саве. Идеалан пример Светосавске академије требало би да буде светковина интелекта, духа и физичке спремности па тако Савиндан прате најразноликије активности:

• Светосавски темати - конкурси у уметничким предметима, али и науци, историји на унапред и раније расписане теме на које ученици пишу радове и на Савиндан добијају резултате и награде.
• Није редак случај ни светосавских турнира у различитим спортским вештинама, играма, уметничком плесу итд. 
• Проглашавање и награђивање светосавског детета за људске квалитете и врлине. 
• Светосавски квиз за одређени узраст у којем се сваке године огледају одређени ученици. 
• Светосавски бал у вечерњим сатима организовале су најважније институције, а када се тај обичај изгубио, Светосавски бал је све време организован у Бечу. Данас се Светосавски бал организује на нивоу општина, високих институција и онично буде повод да се прикупе нека добротворна средства. Управо на  Светосавском балу Ђинђићева влада прикупила је добротворне прилоге за наставак изградње Светосавског храма у Београду.

Од свих активности само једна је обавезна и неизоставна - свећење колача да би празник оправдао име школске славе, али не само због тога. Више пута у историји из политичких разлога било је покушаја да се Светом сави, будући да  му нико не може порећи значај и величину, одузме његов монашки и светачки лик, те да се стави акценат на његов просветитељски и државнички значај. Довољно је, међутим, прочитати било које речи Светог саве, па ће бити јасно да све његове улоге проитичу из његове вере и монаштва, архиеписковања. Тако и просвети, Свети Сава сматрао је просвећеним оне који раде на светости себе и других и примању Духа Светог. Зато би сваки другачији приступ прослављању, без верског обреда, био каљање Светог Саве, па га је боље не прослављати, него обележавати искључиво световно.

Програм школске прославе

Код великих прослава са дугом традицијом, поготово код националних празника, није добро мењати им традиционални начин прослављања иначе празник губи свој негдашњи смисао.
​Ево примера тока скромоне прославе светог Саве у школи.

1. Светосавска химна
2. Свећење и сечење колача са свештенством, школским кумовима или домаћином славе (изабрани ученик и његови родитељи) и певање тропара
3. Светосавска беседа - кумови или угледни суграђани, чланови колектива
4. Проглашење светосавског детета
5. Културни програм (рецитали, драмски игрокази и сл)
6. Резултати светосавског темата (конкурси) и награђивање ученика добитника награда
7. Отварање изложбе ученичких радова
8. Коктел и светосавски бал

Предложени редослед не мора да садржи све активности, а може да има и још неке активности, на пример спосртске. Није нужно ни да активности теку наведеним редоследом, али химном и свећењем и резањем колача прославе почињу. 

Велика је библиографија радова о Светом Сави. У тој библиографији осим научних радова и студија из области историје, уметности, права, књижевности, теологије итд. посебно место заузима белетристика. Готово да не постоји значајан књижевник који није написао нешто о Светом Сави или поводом њега. 
Читава једна библиотека посвећена је Светом Сави. Уметничка и народна књижевност пружају довољно грађе за приредбе у просечном веку једног наставника. Ипак, наставницима је тешко да проберу садржаје за светосавску приредбу јер им се тема чини сувише свечаном, узвишеном за оно чиме располажу. Неретко су светосавске приредбе укочени рецитали јер се по аналогији са осталим празницима и значајним датумима држимо строго тема о Светом Сави. Међутим, феномен светосавља и то што се Свети Сава сматра оцем нације омогућава да свака тема може да буде светосавска ако су у њој вредности каквима нас је учио Свети Сава. 
Стога је препорука аутора овог чланка да је уместо укочених рецитала много пута читане поезије о Светом Сави, боље да се Савиндан посвети актуелном јубилеју у српској култури. Ако је у Великом рату српски народ показао вредности којима их је Свети Сава учио, зашто он не би био тема светосавске приредбе. Ако је годишњица Теслине или Пупинове смрти, куд ћете бољу тему за светосавску приредбу. 
Уколико су приредбе осмишљене тако да је њихова окосница игроказ све чечшће чујемо да је тешко окупити учениме за пробе, привићи на језик који се захтева у игроказима итд. Светосавска приредба не би требало  иком да је мучење, требало би да је светковина. Уместо захтевних и тешко остваривих амбициозних сценских пројеката Светом Сави је милије да сви учествују. Увек можемо да организујемо низ мањих упоредних активности у којима би активно учествовао већи број ученика и наставника: квиз знања, радионице разних садржаја. У духу је светосавља да се појавности мењају спрам света у којем живимо, али да се суштина не изневери. Најлепши пример тако схваћеног светосавског духа је и пројекат ђакона Илића, пројекат по коме је читав народ светосавски позван да сними филм о свом оцу нације под називом Отац: да пише сценарио, учествује у прикупљању грађе, осмишљавању сцена, костима итд. тај позив технички није могао бити модернији, а садржински вечнији. Налази се на сајту Отац, а имају и своју Фејсбук страницу под називом Филм Отац. 
У славу тог и таквог слободног духа овај приказ празника неће садржати примере сценарија, него попис књига које могу бити подстицај и инпирација.

• Љубомир Ранковић, Књига о Светом Сави, Ваљево, 1001.
• Милош Црњански, Свети Сава, Батајница, 1993.
• Слободан Ристановић, Сава Немањић - Свети Сава у историји и традицији, Београд, 1990.
• Радивоје Рајко Теофиловић, Принц Растко Свети Сава, Шид, 1996.
• Свети Сава за школу и дом, 
• Драган Антић, Љиљана Цвекић, Венац славе Светог Саве, Шабац, 1988. 
• Ранко Симовић, Свети Сава - први српски просветитељ, Београд, 1997.
• Милутин Тасић, Прича о Светом Сави, Београд, 2003.
• Милутин Тасић, Запис о Светом Сави, Београд, 1992.
• Милан Д. Милетић, Бројанице Светог Саве, Нови Сад, 1997.
• Исидор Граорац, Свети Сава и школа, Приштина, 1997. 
• Свети Сава - принц и просветитељ, Цетиње - Београд, 2007.
• Свети Сава - споменица поводом осанстогодишњице рођења, Београд, 1977.
• Књига о Светом Сави, Београд, 1992.
• Светосавска поезија, ур. Рале Дамјановић, Београд, 1995. 
• Школа Светог Саве, прир. Илија Мисаиловић, Ужице, 1996.
• Похвале Светом Сави, прир. Раша Перић, Нови Сад, 1991.

Славица Јурић