Свети великомученик Димитрије Солунски Чудотворац рођен је у граду Солуну, од добрих и побожних родитеља, који су због великог гоњења хришћана у то време, потајно веровали у Исуса Христа. Његов отац је био војвода Солунски, човек који је био веома милостив према сиротињи и чинио добра дела.
Димитрије је за своје родитеље био као Божји дар, био је једино и дуго очекивано дете, које је са великом пажњом однеговано и васпитано. Када је довољно одрастао да је могао разумети истину, родитељи су Димитрија увели у свету веру крстивши га у својој тајној молитвеници. Пошто је примио свето крштење, изучавао је Божји закон, растао је и телом и духом, пењући се лествицом врлина. Када је постао пунолетан, његови родитељи су умрли, оставивши му своја имања али и пример богоугодног живота. Када је цар Максимијан сазнао за смрт војводе Солунског, позвао је Димитрија и приметивши колико је паметан и храбар, постави га за царског намесника целе Солунске области. Тада му је поверена дужност „ да чува отачаство своје, и очисти га од безбожних хришћана, убијајући свакога који призива име Распетога “.
Након примања чина од цара, Димитрије се вратио у Солун, где су га грађани дочекали са великим одушевљењем и почастима. Тада је одмах почео да се јавно исповеда и прославља пред свима Господа Исуса Христа, подучавајући и учећи све светој вери. Пре доласка цара Максимијана у Солун, своје имање и богатсво Димитрије је предао своме верном слузи Лупу, а затим се посветио молитвама и посту, припремајући се за мученички венац.
Сазнавши да је царски намесник Димитрије хришћанин и да је већ многе увео у хришћанску веру, цар се разгневио и почео је проверавати да ли је истина све што је о њему чуо. По Димитријевој потврди цару да је хришћанин, цар нареди да га пошаљу у тамницу. Иако у тамници, Димитрије је и даље хвалио и славио Бога пролазећи разна искушења.
У то време цар Максимијан је приређивао разне представе и игре, па је тако једном приликом цар направио посебно позориште, са бином на стубовима, испод које су била пободена копља са оштрицама окренутим увис. Када би један од царевих истакнутих мегданџија, по имену Лије, победио некога у рвању, он би га бацио са бине на постављена копља. Међу многим невиним жртвама, били су и многи хришћани, али се један од њих по имену Нестор, посебно издвојио. Када је Нестор чуо да се цар бездушно забавља, отишао је Светом Димитрију по благослов да изађе на мегдан Лију и тако спречи крвопролоиће своје браће. Иако га је Димитрије упозорио да може да сконча свој живот на исти начин, Нестор је без размишљања и страха изашао на мегдан и на исти начин убио Лија. Због Лијеве смрти цар Максимијан је много туговао, па када је сазнао да је Нестор изашао на мегдан са Димитријевим благословом, наредио је да убију Димитрија, што су војници и учинили у тамници 26. октобра / 8. новембра 306. године. Хришћани су га тајно сахранили, а на том месту, када је престало гоњење хришћана, над гробом светог Димитрија је подигнут мали храм. У њему су се догађала разна чуда, а разни болесници су били излечивани од својих болести. Још већа чуда догађала су се у Солуну, где су почивале мошти светог Димитрија. Неки илирски велможа Леонтије био је болестан од неизлечиве болести. Уз молитву пришао је моштима светог Димитрија и био потпуно исцељен. Из захвалности Леонтије је на место старе, подигао много већу цркву. Када је цар Јустинијан покушао да пренесе светитељеве мошти из Солуна у Цариград, из гроба се чуо глас: „Станите, и не дирајте!” Тако су мошти светог Димитрија остале заувек у Солуну. Као заштитник овог града, свети Димитрије се много пута јављао и много пута спасавао Солун од велике беде. Његов мач је одбијао многе освајаче, он је као Божји гласник који вековима шаље поруку да је цасртво земаљско пролазно и ништавно, а да је једино Царство небеско вечно и величанствено. Према народном предању и житијима светаца, Димитријев гроб је одисао босиљком и смирном, па је зато овај светац назван Мироточиви.
Руси Светог Димитрија сматрају покровитељем Сибира, који је освојен а затим Русији и присвојен 26. октобра 1581. године.
Култ Светог Димитрија веома је жив и код нас Срба. У средњовековној Србији посвећени су му многобројни храмови, укључујући и цркву у Пећкој Патријаршији и капелу у манастиру Високи Дечани. Митровдан је једна од највећих српских слава, крсно име неких еснафа и дан одржавања заветине у многим местима. Слави се увек истог датума јер спада у категорију стајаћих, односно непокретних празника. У црквеном календару, Митровдан је обележен црвеним словом, док је у Богослужбеном уставу цркве означен црвеним крстићем што значи да је овај празник по значају припада трећој од шест група у које су сврстани сви празници за целу годину.
За овај празник везују се многа народна веровања. Уочи Митровдана свако треба да је код своје куће "ко не спава код своје куће, тај ће целе године спавати по туђим кућама". Обичај је да се на данашњи дан отпуштају слуге којима је истекао уговор и да се изнајмљују нови. За Митровдан и Ђурђевдан у нашем народу се каже да су главе од куће. Ових се дана мрси, ако су дани мрсни. На овај дан ако буде мраза и пада снег, таква ће бити цела зима. Ако пада снег на Митровдан, каже се да је Свети Димитрије дошао на белом коњу. На овај дан се обично сече купус, али се на Митрову недељу не сеје жито јер по веровању, у задушној недељи посејано жито рађа празне класове. Ко жели да му црни лук током зиме не проклија, ставити уочи Митровдана на топло место па се неће покварити. У сваки угао куће стави се по један облутак против мишева. По овцама се гледало каква ће бити зима: ако би на овај празник овце лежале са скупљеним ногама, биће блага зима, а ако леже са опруженим ногама онда ће зима бити веома оштра. Ово су остаци старих веровања када је Митровдан спадао у новогодишње празнике.
Овај дан је и из историјског угла веома значајан, јер се везује за хајдучки растанак, време када хајдуци прекидају своју борбу против угњетача и одлазе да презиме зиму код својих јатака, где бораве све до Ђурђевдана када поново крећу у борбу. " Митров данак - хајдучки растанак, Ђурђев данак - хајдучки састанак ".
Митровдан се слави као градска слава у две Митровице, Сремској и Косовској. Поводом градске славе служи се света архијерејска литургија, а затим се врши свечани обред сечења славског колача.
Овај празник се као градска слава Косовске Митровице, редовно обележава сваке године. Овом приликом приређује се Митровдански сајам културе који траје од 15. октобра до 15. новембра. У склопу обележавања градске славе, организује се изложба уметничких радова, изложба фотографија, цртежа и плаката, као и многи други садржаји попут духовних и књижевних вечери, позоришних представа и концерата.
Димитрије је за своје родитеље био као Божји дар, био је једино и дуго очекивано дете, које је са великом пажњом однеговано и васпитано. Када је довољно одрастао да је могао разумети истину, родитељи су Димитрија увели у свету веру крстивши га у својој тајној молитвеници. Пошто је примио свето крштење, изучавао је Божји закон, растао је и телом и духом, пењући се лествицом врлина. Када је постао пунолетан, његови родитељи су умрли, оставивши му своја имања али и пример богоугодног живота. Када је цар Максимијан сазнао за смрт војводе Солунског, позвао је Димитрија и приметивши колико је паметан и храбар, постави га за царског намесника целе Солунске области. Тада му је поверена дужност „ да чува отачаство своје, и очисти га од безбожних хришћана, убијајући свакога који призива име Распетога “.
Након примања чина од цара, Димитрије се вратио у Солун, где су га грађани дочекали са великим одушевљењем и почастима. Тада је одмах почео да се јавно исповеда и прославља пред свима Господа Исуса Христа, подучавајући и учећи све светој вери. Пре доласка цара Максимијана у Солун, своје имање и богатсво Димитрије је предао своме верном слузи Лупу, а затим се посветио молитвама и посту, припремајући се за мученички венац.
Сазнавши да је царски намесник Димитрије хришћанин и да је већ многе увео у хришћанску веру, цар се разгневио и почео је проверавати да ли је истина све што је о њему чуо. По Димитријевој потврди цару да је хришћанин, цар нареди да га пошаљу у тамницу. Иако у тамници, Димитрије је и даље хвалио и славио Бога пролазећи разна искушења.
У то време цар Максимијан је приређивао разне представе и игре, па је тако једном приликом цар направио посебно позориште, са бином на стубовима, испод које су била пободена копља са оштрицама окренутим увис. Када би један од царевих истакнутих мегданџија, по имену Лије, победио некога у рвању, он би га бацио са бине на постављена копља. Међу многим невиним жртвама, били су и многи хришћани, али се један од њих по имену Нестор, посебно издвојио. Када је Нестор чуо да се цар бездушно забавља, отишао је Светом Димитрију по благослов да изађе на мегдан Лију и тако спречи крвопролоиће своје браће. Иако га је Димитрије упозорио да може да сконча свој живот на исти начин, Нестор је без размишљања и страха изашао на мегдан и на исти начин убио Лија. Због Лијеве смрти цар Максимијан је много туговао, па када је сазнао да је Нестор изашао на мегдан са Димитријевим благословом, наредио је да убију Димитрија, што су војници и учинили у тамници 26. октобра / 8. новембра 306. године. Хришћани су га тајно сахранили, а на том месту, када је престало гоњење хришћана, над гробом светог Димитрија је подигнут мали храм. У њему су се догађала разна чуда, а разни болесници су били излечивани од својих болести. Још већа чуда догађала су се у Солуну, где су почивале мошти светог Димитрија. Неки илирски велможа Леонтије био је болестан од неизлечиве болести. Уз молитву пришао је моштима светог Димитрија и био потпуно исцељен. Из захвалности Леонтије је на место старе, подигао много већу цркву. Када је цар Јустинијан покушао да пренесе светитељеве мошти из Солуна у Цариград, из гроба се чуо глас: „Станите, и не дирајте!” Тако су мошти светог Димитрија остале заувек у Солуну. Као заштитник овог града, свети Димитрије се много пута јављао и много пута спасавао Солун од велике беде. Његов мач је одбијао многе освајаче, он је као Божји гласник који вековима шаље поруку да је цасртво земаљско пролазно и ништавно, а да је једино Царство небеско вечно и величанствено. Према народном предању и житијима светаца, Димитријев гроб је одисао босиљком и смирном, па је зато овај светац назван Мироточиви.
Руси Светог Димитрија сматрају покровитељем Сибира, који је освојен а затим Русији и присвојен 26. октобра 1581. године.
Култ Светог Димитрија веома је жив и код нас Срба. У средњовековној Србији посвећени су му многобројни храмови, укључујући и цркву у Пећкој Патријаршији и капелу у манастиру Високи Дечани. Митровдан је једна од највећих српских слава, крсно име неких еснафа и дан одржавања заветине у многим местима. Слави се увек истог датума јер спада у категорију стајаћих, односно непокретних празника. У црквеном календару, Митровдан је обележен црвеним словом, док је у Богослужбеном уставу цркве означен црвеним крстићем што значи да је овај празник по значају припада трећој од шест група у које су сврстани сви празници за целу годину.
За овај празник везују се многа народна веровања. Уочи Митровдана свако треба да је код своје куће "ко не спава код своје куће, тај ће целе године спавати по туђим кућама". Обичај је да се на данашњи дан отпуштају слуге којима је истекао уговор и да се изнајмљују нови. За Митровдан и Ђурђевдан у нашем народу се каже да су главе од куће. Ових се дана мрси, ако су дани мрсни. На овај дан ако буде мраза и пада снег, таква ће бити цела зима. Ако пада снег на Митровдан, каже се да је Свети Димитрије дошао на белом коњу. На овај дан се обично сече купус, али се на Митрову недељу не сеје жито јер по веровању, у задушној недељи посејано жито рађа празне класове. Ко жели да му црни лук током зиме не проклија, ставити уочи Митровдана на топло место па се неће покварити. У сваки угао куће стави се по један облутак против мишева. По овцама се гледало каква ће бити зима: ако би на овај празник овце лежале са скупљеним ногама, биће блага зима, а ако леже са опруженим ногама онда ће зима бити веома оштра. Ово су остаци старих веровања када је Митровдан спадао у новогодишње празнике.
Овај дан је и из историјског угла веома значајан, јер се везује за хајдучки растанак, време када хајдуци прекидају своју борбу против угњетача и одлазе да презиме зиму код својих јатака, где бораве све до Ђурђевдана када поново крећу у борбу. " Митров данак - хајдучки растанак, Ђурђев данак - хајдучки састанак ".
Митровдан се слави као градска слава у две Митровице, Сремској и Косовској. Поводом градске славе служи се света архијерејска литургија, а затим се врши свечани обред сечења славског колача.
Овај празник се као градска слава Косовске Митровице, редовно обележава сваке године. Овом приликом приређује се Митровдански сајам културе који траје од 15. октобра до 15. новембра. У склопу обележавања градске славе, организује се изложба уметничких радова, изложба фотографија, цртежа и плаката, као и многи други садржаји попут духовних и књижевних вечери, позоришних представа и концерата.
| Сања Марковић |
RSS Feed
