“Солидарност је једина логична могућност за успешно суочавање са данашњим изазовима, као што су глад, епидемије, несразмерна расподела извора и тероризам.” Lecha Walesa
Солидарност је једна од основних и универзалних вредности на којима би се требали градити односи између народа у 21. веку - навела је Генерална скупштина Уједињених народа 2. децембра 2005. године, у резолуцији 60/209.
На основу тога је 20. децембар проглашен Међународним даном људске солидарности.

На Светском самиту за друштвени развој, владе су се обвезале на искорењивање сиромаштва као етичког, друштвеног, политичког императива човечанства. Циљ Светског фонда солидарности, основаног 2002. године, је искорењивање сиромаштва у земљама у развоју, нарочито међу најсиромашнијима.
 “Позивам људе свих нација, вера, култура и традиција да заједно раде на остварењу обећања датог на прелазу у нови век како би оставили наслеђе мира, просперитета и одрживог напретка за генерације које долазе." (Бан Ки-моон; Порука за Међународни дан људске солидарности 2013.)
Солидарност, као морални појам означава моралну обавезу човека за човека. Туга, сиромаштво и болест је страшна, али је још страшније када си присиљен да тражиш помоћ од других и молиш за живот.
Овај дан треба да нас подсети да помажемо једни другима, да се сетимо да има оних који једва имају парче хлеба и да развијамо осећај заједништва међу људима. Не само тога дана , већ свакодневно, требамо размишљати о онима којима је помоћ најпотребнија.
Циљ обележавања овог дана је истицање солидарности посебно у смањивању сиромаштва.
Хуманост и солидарност као најснажније људске вредности не можемо наметати, али је веома важно да их свакодневно подстичемо.
Децембар је месец сабирања резултата (остварених и неостварених циљева), даривања, давања обећања, жеља...Ако се окренемо око себе видећемо да нас нечије очи траже, нечије руке се пружају да нас дотакну, неко нас треба. Шта да урадимо да овај свет буде бољи и да људи у њему буду срећнији?

"Човече ниси створен за индустрију и производњу, за конто и потрошњу. Створен си да будеш човечнији. Створен си за светло, за радост, да се смејеш и певаш, да у љубави живиш и да будеш ту за срећу људи око себе. С рукама да дајеш и са срцем да љубиш, и то с двема рукама, доста дугима да њима другог загрлиш." Phil Bosmans

Солидарност се учи од малих ногу, са децом је потребно што више радити на тему солидарности и продубљивати њихову емпатију према људима.
Активности које могу да се одвијају у школама током целе године:

• Прикупљање пакетића за болесну и напуштену децу
• Креативне радионице и продаја у хуматинарне сврхе
• Хуманитарне журке, концерти, приредбе...
• Акција прикупљања гардеробе
• Помоћ старим и немоћним особама у окружењу
• На нивоу школе може бити организовано такмичење на тему солидарности и хуманости, где би се наградили и похвалили ученици који су током године помогли другом детету или одраслој особи, учинили храбро и хумано дело, или својим понашањем били узор другима.

​На фејсбуку постоји страница Међународни дан људске солидарности где се могу видети примери обележавања у свету од стране Одељења за социјалну политику и развој Секретаријата Уједињених нација. Одељење настоји да ојача међународну сарадњу за социјални развој, нарочито у области искорењивања сиромаштва, продуктивно запошљавање и достојанствен рад и социјалну инклузију старијих особа, младих, породице, особа са инвалидитетом, аутохтони народи, лица маргинализовани од друштва и развоја.

Велика зверства и огромни губици људских живота у Другом светском рату проузроковали су усвајање Универзалнe декларацијeу о људским правима, којом је по први пута у историји човечанства признато право свих људи на "живот, слободу и безбедност - без икаквих разлика". Декларацију је усвојила и објавила Скупштина Уједињених нација у Паризу 10. децембра 1948. године. 
"Сва се људска бића рађају слободна и једнака у достојанству и правима.Она су обдарена разумом и свешћу и треба једна према другима поступати у духу братства." - Овако почиње 1.члан Опште декларације о људским правима.
Овим документом се штите грађанске, политичке, економске, социјалне и културне слободе и права човека - од права на живот и слободу до права на достојанство, приватност, социјалну сигурност и удруживање.
Људска права су зaгарантована сваком човеку на основу његовог постојања и она су неотуђива, не могу никоме бити одузета.
Језгро основних људских права сачињавају:

• достојанство човека
• право на развој особе
• једнакост пред законом и равноправност
• слобода религије и расуђивања, слобода учења
• слобода мишљења
• слобода штампе и информација
• слобода окупљања, слобода уједињавања, слобода кретања
• слобода избора занимања и слобода рада
• неповредивост стана, гаранција приватног власништва, гаранција права на наследство
• право на азил и петицију ...

УН су 1966. године донеле два споразума, којима су разрађене слободе и права прокламована Декларацијом о људским правима, а документе је прихватило 130 земаља. 

У Савету Европе 1950. године је донета  Конвенција о заштити људских права и основних слобода која, поред основних права, установљава и механизме заштите и надзора над њиховим остваривањем.
Конвенција гарантује:

1. право на живот;
2. право на правично суђење у грађанским и кривичним поступцима;
3. право на слободу и безбедност личности;
4. право на слободу изражавања;
5. право на слободу мисли, савести и вероисповести;
6. право на слободу удруживања;
7. право на слободу окупљања;
8. право на ефикасан правни лек;
9. право на мирно уживање имовине;
10.право на слободне изборе.
Конвенција забрањује:

1. мучење и нечовечно или понижавајуће поступање и кажњавање;
2. ропство или ропски положај и принудни рад;
3. дискриминација у уживању права и слобода загарантованих Конвенцијом;
4. протеривање сопствених држављана од стране државе или спречавање њиховог уласка у земљу;
5. колективно протеривање странаца.
Велико питање је да ли стварно знамо шта значе и колико су нам блиске речи право на живот, дечја права, женска права, права мањина. Колико пута смо равнодушно прошли поред запуштеног детета које проси, или са страхом окренули главу од жене која има модрице по лицу. Да не помињемо колико пута смо прећутали и нисмо реаговали на дискриминасање некога ко је различит.
Обележавање празника у школи
Сведски дан људских права је важан празник и његово обележавање у школи је веома битно. Деца морају да знају своја права, морају преузети одговорност за себе, своје вршњаке и да знају како да се заштите.Важно је да свакога дана радимо на томе да та права не ограничавамо другима и да не окрећемо главу од кршења истих.
Један од начина обележавања може бити гледање неког од приказа са плеј листе Људска права, а потом развијамо дискусију о датој теми. Многи људи не знају о својим правима. Генерално знају да имају право на храну и безбедно место за боравак, знају да имају право да буду плаћени за посао који обављају, али постоје многа друга права.
Када су људска права позната, злоупотребе као што су дискриминација, нетолеранција, неправда, репресија и ропство могу нестати.
У оквиру часова грађанског васпитања може се организовати и спровести пројектна настава са циљем истраживања кршења људских права у окружењу.
Вршњачки тим и Ученички парламент могу спровести анкету међу ученицима под називом „Шта су људска права“ и на основу резултата анкете осмислити активности за обележавање Светског дана људских права (презентације, радионице, изложбе, литерални радови..)
На часовима ликовне културе ученици могу кроз своје ликовно умеће изразе схватање појма људских права.
Ученици средњих школа града Чаковца из Хрватске, на младима једноставан начин, обрадили су проблематику људских права онако како их они виде: - право на живот у чистом окружењу, право на живот без насиља, солидарност и једнакост, право на образовање, на креативно изражавање ... Приказали су различите сцене кршења људских права са којима се свакодневно сусрећемо, а можда их и не примећујемо.
Ученици основних школа из БиХ су снимали филмиће са темом „Развој и људска права“ у оквиру Фестивала дечјег једноминутног филма.
Презентације на тему Људска права и слободе.
Пример детаљне припреме на тему људских права за ученике средњих школа урадиле су колегинице из Краљева.

Светски дан борбе против сиде обележава се традиционално, сваке године, 1. децембра још од давне 1988. године. Такође, овај празник постао је дан здравља чији је значај добио глобалне размере.

Црвену трачицу 1991. године направила је група уметника како би створила универзални израз разумевања за људе који живе са или су угрожени ХИВ-ом и то да би подигли свест људи и навели их да причају о томе. Одабрали су црвену боју јер је јарка, уочљива, симболизује страст, срце и љубав и у облику је који је једноставно направити. Без обзира на облик или величину црвене трачице, порука коју шаље је иста – то је порука подршке и разумевања за особе оболеле од овог вируса.

Прослављање овог празника представља јединствену, али не и једину прилику да се људи широм света уједине против ХИВ-а, притом пружајући подршку људима који се боре са овом опаком болешћу и њиховим породицама, сећајући се оних који су ту битку, нажалост, изгубили.
Овај проблем није настао за само један дан, тако да не смемо да се понашамо као да ће се та болест искоренити ако водимо рачуна о себи само једном годишње. Све је то дуготрајан процес олакшан све већим научним открићима која доприносе сузбијању сиде.
Ипак, понекад ни све ово малопре наведено није довољно, па је оно што особе заражене ХИВ-ом спречава у вођењу нормалног живота јесте однос околине која и данас показује висок степен дискриминације. Искључење ХИВ позитивних особа из друштвених токова најчешће је последица неинформисаности по питању карактеристика овог вируса.
ХИВ се преноси директним додиром крвљу заражене особе. Основни путеви преношења су:

• Сексуални контакт,
• Преко инфициране крви (најчешће преко игле) или
• Са инфициране мајке на дете.

​У Србији је живи око 3200 особа инфицираних ХИВ-ом, а број људи код којих је дијагностификована ХИВ инфекција током 2015. године, за 37% је био већи него 2014. године, што је највећи број новодијагностификованих од 1987. године.
Међутим, од почетка коришћења и примене савремених терапија против ове инфекције у Србији је ХИВ од прогресивног вируса, који води у неизлечиву аутоимуну болест, сиду, преведен у хроничну вирусну инфекцију.
Такође, још једна добра ствар јесте чињеница да је у Србији лечење особа са ХИВ-ом бесплатно и да постоје јако добри инфектолози.
Са друге стране, мањкају лекови новије генерације за другу и трећу одбрану од ХИВ-а који су изузетно скупи, али имају мање штетних ефеката, много више побољшавају квалитет живота и продужавају га са тренутних 30 на 50 година у најбољем случају. Поред тога, јавља се и несташица тестова којима се прати успешност терапија и имунолошког стања током лечења.
Први корак у смањењу особа оболелих од ове болести је подизање свести о ХИВ-у у својој околини, ношење црвених трачица, тестирање и првенствено информисање младих о мерама заштите и превенције. 

Обележавање овог дана у школама може се обавити на више начина и то:

• Ношењем црвених трачица,
• Одржавањем едукативних радионица за младе ,
• Одржавањем специјалних часова који ће за тему имати сиду и ХИВ, заштиту, као и важност овог дана,
• Писањем литерарних радова,
• Упознавањем оболеле особе у циљу сазнавања што више корисних информација у вези са карактеристикама ове болести.

Од велике важности за превенцију су разни пројекти и едукативне радионице намењене ученицима и студентима који имају од 15 до 30 година, на тему полно преносивих инфекција и ХИВ-а. Циљеви радионица су да се млади упознају са основама репродуктивног и сексуалног здравља, као и да стекну вештине комуникације и ненасиља са ризичним групама.  Треба напоменути да се сличне радионице организују и за особе са инвалидитетом, кроз програм обуке за подршку имплементацији Конвенције Уједињених нација  о правима особа са инвалидитетом. 
У овом документу се налази припрема за вршњачку едукацију засновану на драми у очувању здравља. Аутори су Сидл Берлин (Cydelle Berlin) и Кен Хонбак (Ken Hornback) који одржавају радионице о ХИВ-у, тзв. тренинге, под покровитељством Уједињених нација.  Документ је преведен на наш језик и садржи драмске технике и методологију која се бави осећањима, а поруке се преносе публици кроз инпровизацију и вршњачку едукацију.
На сличан начин, о инфекцији, игнорисању, толеранцији, дискриминацији, неразумевању, незнању и многим другим питањима, кроз драмске улоге Маја и Вук, уз помоћ анимираних јунака Уне и Ђолета, разговарају са епидемиологом, докторком Милом.

Ево како су неке школе обележавале  овај дан:

• ОШ„Милић Ракић Мирко“ Прокупље
• ОШ „Бранко Радичевић“ Голубац
• Економско – трговинске Крушевац
• ОШ „Никола Вукићевић“ Сомбор

Светски дан телевизије обележава се 21. новембра.  На генералној скупштини УН која је одржана 17. децембра 1996. године 21. новембар је проглашен „Светским даном телевизије“.  Први Светски телевизијски форум одржан је 21. новембра 1996. године  у Седишту УН. На овом форуму се говорило о порасту значаја телевизије за модерно друштво. Том приликом су позване све државе чланице УН да учествују у глобалној размени програма. Акценат је стављен на теме о миру, сигурности, друштвеном и привредном развоју и побољшању културне размене.

Телевизија је један од најутицајнијих медија који и поред економске кризе медија утиче на формирање јавног мњења.

Реч телевизија први пут је употребљена 1900. године на међународном конгресу у Паризу. Као дан рођења телевизије узима се 25. април 1925. године, када је Британац Берд у Лондону пренео слику лутке из поткровља у радњу у приземљу, где је био монтиран пријемник.

Комерцијална телевизија постала је доступна крајем двадесетих година прошлог века и представљала је средство оглашавања, забаве и вести. Први аналогни телевизијски програм високе резолуције почео је 1936. године у Великој Британији.

Од 1950. године телевизија је постала главни медијум за формирање јавног мишљења.

Народна мудрост каже: „На младима свет остаје“, а да би ти млади израсли у способне и одговорне чланове друштва, један од најважнијих услова је да имају срећно и безбрижно детињство.

У данашње време у читавом свету млади су суочени са насиљем на улици, навођењем на употребу дроге, искоришћавањем и злостављањем, дискриминацијом по основу пола, вере, нације или социјалног статуса, присиљени су да раде у тешким условима да би преживели… Милиони деце никада не завршавају школу. Глад и потхрањеност представљају велики проблем. Још увек се у појединим деловима света умире од болести које су у другим искорењене…

Због свега тога, потребно је да се деца широм света упознају са својим правима, да их разумеју и да науче да препознају ситуације које указују да су та права ускраћена, њима или неком другом детету.

20. новембар као Дан права детета обележава се од 1959. године, када су Уједињене нације усвојиле Декларацију о правима детета.

Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је 1948. године најпре Универзалну декларацију о људским правима. Овај, први међународни документ те врсте, подразумевао је и права детета. Али, убрзо је широм света дошло до сагласности да посебне потребе детета изискују и посебну пажњу. Тако су Уједињене нације 1959. године усвојиле Декларацију о правима детета, која се састојала од 10 посебних права.

Декларација или изјава је такав документ који нема законско, правно дејство, већ представља само моралну обавезу. За разлику од ње, конвенција је једна врста закона, то је уговор који правно обавезује онога који му приступи, по правилу потписом или “ратификацијом”.

Године 1978. пољска влада је поднела предлог нацрта Конвенције о правима детета Комисији за људска права УН. Током следеће, 1979. Међународне године детета, земље широм света достављале су примедбе и давале предлоге како усавршити нацрт Конвенције. Процес преговарања и израде коначног текста трајао је пуних 10 година.

Коначно, 20. новембра 1989. године, Конвенција је довршена и усвојена на Генералној скупштини УН. До 1999. године Конвенцији је приступило 191 од 193 земље света.

Конвенција о правима детета је уговор Уједињених нација који прецизира која све права припадају деци. Она поставља основне стандарде за добробит деце на различитим стадијумима њиховог развоја. Државе које потпишу (ратификују) Конвенцију постају замље чланице тог уговора и прихватају обавезу да буду законски одговорне за њену примену. Оне о томе шаљу редовне извештаје Комитету за права детета.

Конвенција о правима детета је први универзални закон који на једном месту и целовито дефинише сва важна права детета. Конвенција садржи 54 члана, који одређују поједине врсте права. Можемо их поделити у 4 групе права:

- ПРАВА НА ОПСТАНАК обухватају право на живот и право на задовољавање основних, егзистенцијалних потреба, као што су: исхрана, кров над главом, адекватан животни стандард, медицинска нега…

- ПРАВА НА РАЗВОЈ укључују све оне ствари које су нужне за нормалан и потпун развој свих потенцијала детета: право на образовање, игру, слободно време, слободу мишљења, изражавања…

- ЗАШТИТНА ПРАВА траже да деца буду заштићена од свих облика злоупотребе, занемаривања и злостављања…

- ПАРТИЦИПАТИВНА ПРАВА дају деци могућност да буду активни учесници у животу своје заједнице. Она укључују право на слободно изражавање сопственог мишљења и на учешће у одлучивању о стварима које их се непосредно тичу…

Права се ради прегледа могу сажети  у 10 тачака:

1. Сва деца и млади имају иста права. Ниједно дете не сме бити оштећено због свог пола, боје коже,  језика или религије.

2. Деца и млади имају право на највећу могућу меру здравља као и здравствне превентиве и медицинске бриге.

3. Деца и млади имају право на бесплатно основно образовање. Осим тога им се мора обезбедити посета и школама које би их могле даље образовати.

4. Деца и млади имају право на одмор, слободно време, игру и учешће у културним и уметничким манифестацијама.

5. Деца и млади имају право да се информишу, да слободно кажу своје мишљење и да буду саслушани.

6. Деца и млади имају право на добар одгој. Њихови родитељи или васпитачи не смеју примењивати силу и злоупотребу, злостављање је забрањено.

7. Деца и млади имају право да у рату и бекству приме посебну помоћ и заштиту.

8. Деца и млади имају право на заштиту од рада којим би били искориштени и од сексуалног злостављања.

9. Деца и млади имају право да живе са својим родитељима и да имају контакт са оба родитеља уколико они живе раздвојено.

10. Деца и млади инвалиди, имају право на посебну подршку и унапређење као и на активно учешће у друштвеном животу.

На Генералној скупштини Уједињених нација одржаној 20. децембра 2006. усвојена је Резолуција о дијабетесу, а Светски дан борбе против дијабетеса је уврштен у званични календар УН и од тада се обележава широм света, па тако и у Србији.
 
У школама овај дан би могао да се обележи тако што би ђаци правили новинске чланке на ову тему. У науци се много простора посвећује радовима на проналажењу узрока за оба типа дијабетеса и лека против ове болести, тако да задатак да се ти радови пронађу није уопште захтеван. С обзиром да су ти радови углавном на енглеском језику, постигла би се корелација између енглеског и српског језика и биологије.
 
Примери како би чланак могао да изгледа:
За лечење дијабетеса типа 2 има наде. Наиме, супстанца 2,4-динитрофенол, а која има широку употребу у индустрији, али и као пестицид и експлозив, користила се и као средство за мршављење негде тамо тридесетих година прошлог века. Међутим, од ње се одустало због застрашујућих контраиндикација, као што су проблеми који настају у нервном систему и коштаној сржи. И да, смрт. Но, у новије време научници су схватили да ова супстанца (такође код мишева) може да излечи поменути тип дијабетеса и исто тако болести настале као последица замашћене јетре. Са опрезом пре тачно годину дана почели су наново да испитују ову необичну супстанцу, па се надамо да су до сада и открили како да је користе без последица.
IFL Science: Banned Diet Pill Reverses Type 2 Diabetes And Fatty Liver In Rats (27.2.2015)
 
Болест једне трогодишње девојчице из Тексаса, лекари су оценили као последицу немара њених родитеља. Наиме, девојчици је дијагностикован дијабетес типа 2, који у 90% случајева настаје услед прекомерне тежине. Ни ова мала Хиспанка није изузетак. Она већ сада тежи 35 кила, што је сврстава у 5% најкрупније деце њеног узраста. Њени родитељи су такође гојазни, мада не и дијабетичари, са уочљиво лошим навикама у исхрани. Углавном, ово је најмлађи забележени случај оболеле особе од ове болести.
IFL Science: Obese Three-Year-Old Diagnosed With Youngest Known Case Of Type 2 Diabetes (17.9.2015)
 
Све о дијабетесу, прилагођено школском узрасту, може да се пронађе на блогу „Божанствена биологија“.
 
                                                                                        Дејан Бошковић

​Нежности и љубазности нису знаци слабости, већ израз снаге и одлучности.(Халил Џубран)

​​На иницијативу Светског покрета за љубазност, у Токију је 13. новембра 1998. године одржана конференција о љубазности и том приликом је донесена посебна декларација која говори о толеранцији и прихватању различитости.  Тако је 13. новембар изабран за Светски дан љубазности.

Како је наведено у декларацији “овај дан је прилика да размислимо о својим досадашњим поступцима, постављајући се изнад територијалних, културолошких или религијских граница и да схватимо да смо део глобалног друштва, јер нисмо ни бољи ни лошији од припадника других култура, раса или религија“.
Водеће земље у обележавању овог празника су : Канада, Аустралија, Нигерија, Јапан и Саудијска Арабија. Последњих година придружиле су им се Индија, Италија, Сингапур и Велика Британија.

Да ли се у Србији придаје важност овом празнику? 
На жалост, одговор је НЕ. У Србији нема конкретних акција којима би се бар на овај дан скренула пажња на неопходност лепих манира и толеранција у комуникацији са другима. Све је препуштено појединцима.
Запитајте се када сте се последњи пут осврнули око себе, заокупљени сопственом журбом и проблемима. “Хвала!“ „Изволите!“ „Извините!“ То су врло једноставне речи помоћу којих у свакодневној комуникацији можемо некоме улепшати дан. Набаците осмех на лице, упутите комплимент, загрлите неког, подржите пријатеља, уступите место старијима у аутобусу, помозите немоћнима! Обележите Светски дан љубазности гестовима којима ћете другима показати да нисте себични, да вам је стало до њих, потрудите се да будете добро расположени и да ту позитивну енергију пренесете на друге.
Немојте заборавити да будете љубазни и према себи! Частите се омиљеном књигом, уживајте у друштву најбољих пријатеља, посветите се хобију.
Психологија је доказала да љубазност према другима директно утиче и на нашу срећу.

У времену када је љубазности све мање, посебну пажњу треба посветити обележавању Светског дана љубазности у школама. Са ученицима свих узраста дискутовати о значају љубазности како би она постала део њихове свакодневнице.

• Уколико радите у вртићу или са ученицима млађег узраста у документу можете пронаћи неколико занимљивих идеја 
• У старијим разредима поводом Светског дана љубазности ученици могу направити  украшене „облачиће“ са порукама љубазности као и речима: ХВАЛА, ИЗВИНИТЕ, ИЗВОЛИТЕ....и поставити их на школски пано. На тај начин би скренули пажњу другим ученицима и подстакли  их на размишљање о важност лепог, културног и љубазног понашања. 
• Ученицима можете пустити и видео-запис у коме социолог и психолог истичу значај љубазности. Видео би послужио као увод у међусобни разговор ученика и подстакао их да причају о ситуацијама у којима су се они нашли када неко јесте/ није био љубазан према њима.

Уколико у школи обележавате овај празник или имате неку идеју, можете је поделити са другима постављајући линк у коментару испод поста.

„Гдегод да су мушкарци и жене осуђени да живе у апсолитном сиромаштву, крше се људска права. Наша свечана дужност је да заједничком снагама осигурамо да се та права поштују.“

Отац Јозеф Вресински, иницијатор обележавања дана борбе против сиромаштва

„Ми смо прва генерација у историји која може да учини нешто по питању сиромаштва. Ми имамо средства да то урадимо. Можемо да искоренимо глад са лица земље.“

Хјуберт Хамфри, 38. потпредседник САД-а (1965-1969)


„Ако намеравамо да изградимо бољу будућност за све, морамо да чујемо оне који су маргинализовани... Заједно можемо да изградимо одржив свет напретка и мира, правде и једнакости – живот достојан човека за све.“

Генерални секретар Уједињених нација Бан Ки Мун
Порука поводом Међународног дана борбе против сиромаштва

Шта је сиромаштво?

„У основи, сиромаштво је ускраћивање избора и могућности, кршење људских права. Оно значи недостатак могућности за појединца да буде активан члан друштва. Оно значи немати довољно средстава да нахраните и обучете своју породицу, немати школу или болницу, немати земљу коју можете да обрађујете или посао од ког можете да се издржавате, немати приступ зајмовима. Оно значи несигурност, беспомоћност и искљученост појединаца, домаћинстава и заједница из друштва. Оно значи изложеност насиљу и често подразумева живот у нестабилном окружењу на маргинама друштва, без приступа чистој води и без основних санитарно-хигијенских услова.“

(Извештај Уједињених нација из јуна 1998. године)

Апсолутно сиромаштво

Апсолутно сиромаштво или беда дефинише се као оскудица средстава преко потребних за живот, као што су храна, чиста пијаћа вода, санитарно-хигијенски услови, стамбени простор, приступ здравственим услугама, образовању и информацијама. Оно се одређује не само приходом, већ и приступачношћу услуга.

Релативно сиромаштво

Релативно сиромаштво дефинише се у контексту економске неједнакости у друштву. Оно се изражава као проценат медијане прихода или медијане потрошње. Граница релативног сиромаштва у ЕУ постављена је на 60% од медијане прихода.


Ко је сиромашан?

Светска банка одредила је 1,25 долара на дан као доњу границу сиромаштва. Сматра се да сви људи чији приходи се налазе испод ове границе живе у апсолутном сиромаштву. Године 1981, половина светске популације била је апсолутно сиромашна. Овај број се до 2010. године смањио за 29 одсто, када је 21% светске популације означено као апсолутно сиромашно. Међутим, на свету још увек има, на почетку 21. века, више од милијарду људи који живе са мање од 1,25 долара на дан.

У Јужној Азији у беди живи око 500 милиона људи, од чега њих 400 милиона у Индији, у Африци, јужно од Сахаре, 400 милиона људи, а у Кини 156 милиона људи живи у апсолутном сиромаштву.

У Србији од 2010. године нема доступних података о броју сиромашних. Последњи подаци кажу да, на почетку друге деценије 21. века, Србија бележи пораст броја сиромашних у односу на претходну деценију. Тада је, испод границе сиромаштва, било 9,2 одсто људи, дакле, скоро сваки десети грађанин или око 700 000 људи живело је са мање од 83 евра месечно. Најсиромашнији је југ Србије и рурална подручја, а међу најсиромашнијима највише је деце до 13 година, нешколованих одраслих и вишечланих домаћинстава. На почетку друге деценије 21. века, у Србији живи око 200 000 деце испод апсолутне границе сиромаштва.

Међународни дан борбе против сиромаштва


 Како је све почело?

17. октобра 1987. године, одазивајући се апелу оца Јозефа Вресинског, преко сто хиљада људи окупило се у Паризу, на Тргу људских права и слобода (некадашњи Трг Трокадеро), како би одали почаст жртвама беде, насиља и глади и како би позвали човечанство да се уједини у борби за поштовање људских права. Међу њима, нашли су се грађани различитог друштвеног и економског статуса и порекла, од представника међународних, националних и локалних институција до појединаца који живе у условима апсолутног сиромаштва и који се против њега боре свакога дана.  

Јозеф Вресински рођен је у сиромашној, имигрантској породици у Француској, где је одрастао у условима хроничног сиромаштва и искључености из друштва. 1946. рукоположен је за католичког свештеника и свој живот је посветио борби против сиромаштва, укључивши у ту борбу и саме сиромашне. Кроз свој рад борио се за друштво у коме нема искључених и маргинализованих људи, где сви доприносе за добробит свих. 1956. године, отац Вресински одлази као свештеник у камп на периферији Париза, где су уточиште нашле бројне најсиромашније породице. Након што се сусрео са овим изопштеним и заборављеним људима, обећао је да ће им помоћи да се њихов глас чује и да буду заступљени у оним институцијама у којима се одлучује о будућности човечанства, као што су Уједињене нације. Његова мисије је била да осигура да овакве породице никада више не буду скрајнуте и заборавњене и да добију подршку и помоћ појединаца, организација и институција у својој борби. 1957. оснива хуманитарни покрет, заједно са угроженим породицама о којима се тада бринуо, из ког ће се касније изродити ATD Fourth World Movement, међународна невладина организација чија је мисија искорењивање апсолутног сиромаштва у свету. 
Његов циљ био је да најсиромашније, маргинализоване људе реинтегрише у друштво.Године 1979. именован је за члана Економског и друштвеног савета Француске, што је био значајан корак у његовој борби да најсиромашнији добију глас у званичним институцијама, а 1987. објављен је његов извештај „Хронично сиромаштво и недостатак основне сигурности“ („Chronic Poverty and Lack of Basic Security“), познат као  „Извештај Вресинског“ („Wresinski Report“), који је послужио као основа за даљи рад на пољу борбе против сиромаштва и за социјалну инклузију, који су на себе преузеле Комитет Уједињених нација за људска права, Европска унија и Савет Европе. Овај Извештај послужио је и као основа за закон против социјалне искључености, који је 1988. усвојен у Француској. Овим Извештајем, Вресински је успео да најсиромашније, као партнере, укључи у друштвене токове.

17. октобар 1987. године

17. октобра 1987, на Тргу људских права и слобода у Паризу, на месту где је 1948. године потписана Универзална повеља о људским правима, отац Јозеф Вресински открива спомен-плочу у част жртвама сиромаштва, на којој је уклесана основна идеја његове поруке:

„Гдегод да су мушкарци и жене осуђени да живе у апсолитном сиромаштву, крше се људска права. Наша свечана дужност је да заједничком снагама осигурамо да се та права поштују."

Сиромаштво је дефинисано као кршење људских права и истакнута је потреба да се заједничким снагама обезбеди поштовање тих права за све људе на планети. Основни циљ био је да се међународне институције, државе и друштва у целом свету упознају са постојањем овог проблема, да најсиромашнији постану видљиви, да буду укључени у борбу за своја права и за побољшање својих животних услова и реинтегрисани у друштво. Откривањем спомен-плоче у Паризу, најсиромашнији и проблеми са којима се они свакодневно сусрећу постали су, по први пут, видљиви широј заједници. 1988. године, оваква окупљања почињу да се организују широм света, од Азије, преко Европе и Африке, до Америке.

У априлу 1989. године, Хавијер Перес де Куељар (Javier Perez de Cuellar), тадашњи генерални секретар Уједињених нација, састаје се са најсиромашнијим породицама код Спомен-плоче у Паризу. Од тада, широм света, људи различитог друштвеног и економског порекла и статуса, различите националне припадности и верског опредељења окупљају се 17. октобра сваке године, заједно са својим најсиромашнијим суграђанима, како би ширили свест о потреби искорењивања сиромаштва у свету, посебно у земљама у развоју, позвали на акцију, омогућили да се глас сиромашних чује, изразили солидарност са њима и захтевали поштовање достојанства и слободе сваког човека.

Направљено је око 50 реплика ове спомен-плоче широм света, од  Швајцарске, Немачке,  Португала и Пољске, преко САД-а, Канаде и Мексика, све до Буркине Фасо и Филипина, око којих се људи окупљају сваке године да би обележили овај дан и позвали државе, међународне организације, институције и појединце на акцију у циљу искорењивања сиромаштва.

Проглашење 17. октобра Међународним даном борбе против сиромаштва

17. октобра 1992. године, Хавијер Перес де Куељар, некадашњи генерални секретар Уједињених нација, у име истакнутих личности – чланова Комитета за Светски дан борбе против сиромаштва, предлаже да се 17. октобар прогласи Међународним даном борбе против сиромаштва.

Резолуцијом 47/196, усвојеном 22. децембра 1992. године, Генерална скупштина Уједињених нација прогласила је 17. октобар Међународним даном борбе против сиромаштва.
Од проглашења 17. октобра Међународним даном борбе против сиромаштва, глас најсиронмашнијих чује се и уважава у Уједињеним нацијама. 1996. година проглашена је „Међународном годином борбе против сиромаштва“. То је био још један корак напред у борби најсиромашнијих да се њихов глас чује и да буду препознати као партнери свуда где се одлучује о заједничкој будућности. Период од 1997. до 2006. године проглашен је Првом међународном деценијом борбе против сиромаштва.

У последњој деценији 20. века, глас најсиромашнијих почиње да се чује у целом свету. Они постају видљиви чланови друштва и препознати су као партнери у креирању заједничке будућности.

Обележавање оваквог дана има за циљ подизање свести о потреби за искорењивањем сиромаштва у свим земљама света, а посебно у земљама у развоју. Искорењивање апсолутног сиромаштва и глади представља први од осам Миленијумских циљева развоја Уједињених нација.

 Миленијумски циљеви развоја Уједњених нација

2000. године, на Миленијумском самиту, лидери свих 189 земаља чланица Уједињених нација потписали су Миленијумску декларацију и обавезали се да ће дати допринос Миленијумским циљевима развоја, које чини осам циљева осмишљених тако да се сиромаштво и болест у свету значајно смање до 2015. године. Резултати ове кампање показују да је могућ драматичан напредак када се развијене земље укључе у једну овакву акцију и дају свој допринос. 

Искорењивање екстремног сиромаштва и глади

2010. године преполовљен је, на глобалном нивоу, број апсолутно сиромашних људи. У земљама у развоју, проценат људи који живе испод границе апсолутног сиромаштва пао је са 43 одсто колико је износио 1990, на 21 одсто 2010. Међутим, више од милијарду људи и даље живи у беди, тј. условима апсолутног сиромаштва.

У овом тренутку, сваки осми човек на свету је погођен глађу - укупно 842 милиона људи, од тога 553 милиона у Азији и на Пацифику, 227 милиона у Африци јужно од Сахаре, 47 милиона у Јужној Америци и на Карибима и 16 милиона у развијеним земљама.Од последица неухрањености, на годишњем нивоу, умре више људи него од сиде, маларије и туберкулозе заједно. Неухрањеност узрокује смрт 2,6 милиона деце, што представља једну трећину свих умрлих на свету.

Мапа света према проценту гладниог и неухрањеног становништва  

  Урадите квиз - проверите колико сте обавештени о овом проблему и обезбедите некоме топао оброк.

Како се бори против сиромаштва?

Помоћ у борби против сиромаштва, поред Уједињених нација, пружа и Европска унија, Светска банка, развијене земље, велики број међународних невладиних и хуманитарних организација и велики број мање или више познатих и имућних појединаца – филантропа.

Концепт помоћи земљама у развоју датира од колонијалног доба, на прагу 20. века, када је дошло до промене у званичној политици Британске империје у односу на њене сиромашне колоније. Почетак модерног концепта помоћи почиње након Другог светског рата, „Маршаловим планом“ из 1948. Тај план представљао је иницијативу САД-а за пружање помоћи у обнови послератне Европе, а у циљу спречавања ширења комунизма. Помоћ земљама у развоју разликује се од хуманитарне помоћи по томе што је њен циљ дугорочно искорењивање сиромаштва и стварање услова за одрживи развој.

Највећи део помоћи, које земљама у развоју донирају развијене земље, долази од Европске Уније, Сједињених Држава, Француске, Немачке, Велике Британије и Јапана. Појединчано, Норвешка је најдарежљивија земља на свету која на помоћ одваја три одсто свог буџета. Мерено у датом новцу, САД су највеликодушнији донатор са 30 милијарди долара годишње, што представља мање од 0,2 одсто њеног бруто друштвеног дохотка, док према подацима Индекса глобалне дарежљивости (World Giving Index) за 2013, становници Мијанмара су појединачно  највеликодушнији, са 85% становништва које даје донације у добротворне сврхе. Од 2010, према истом истраживању, жене донирају више од мушкараца. Гледано по континентима, највеликодушнији, када је реч о донирању новца, су становници Океаније, затим Европе, следе Америка и Азија и на крају, Африка. Србија је на 86. месту, када је у питању донирање новца у хуманитарне сврхе, од укупно 135 земаља које су обухваћене истраживањем. 

Међународне невладине и хуманитарне организације и покрети играју значајну улогу у борби против сиромаштва. Само неке од њих су: International Movement ATD Fourth World, Global Call to Action Against Poverty, Amnesty International, Comic Relief, Stop Hunger Now, Oxfam International, People against poverty, ONE, Global Citizen.

Током претходних неколико деценија организован је и велики броја кампања са циљем прикупљања помоћи за најсиромашније и најугроженије, подизања свести и вршења притиска на међународне институције, државе и појединце да се укључе у решавање проблема сиромаштва. Неке од њих су:

·      Live Aid - 13. јула 1985. године два велика концерта истовремено су одржана у Лондону и Филаделфији како би се прикупила помоћ за Етиопију, државу која је у том тренутку била погођена великом глађу. Од ових концерата прикупљено је више од 280 милиона долара.

·       Make Poverty History - кампања из 2005. године која је имала за циљ подизање свести и вршење притиска на светске званичнике да боље и ефикасније приступе решавању овог проблема. У оквиру ове кампање, милиони људи носили су беле траке, 444 000 људи послало је мејлове британском премијеру захтевајући решавање овог проблема, а 225 000 учествовало је на маршу у Единбургу. Као подршка овој кампањи, 2. јула 2005. године одржано је истовремено десет хуманитарних концерата, „Live 8“, у земљама групе Г8 и Јужној Африци. 7. јула 2005, лидери групе Г8 обавезали су се да ће дуплирати помоћ из 2004. до 2010. године, са 25 милијарди долара на 50 милијарди.   

·       End Poverty 2015 - миленијумска кампања Уједињених нација која се води под слоганом „Ми смо генерација која може да искорени сиромаштво!“

·       The Match against Poverty - утакмица против сиромаштва која се игра једном годишње, од 2003. године, на иницијативу фудбалера Зинедина Зидана и Роналда Луиса Назарија, а која за циљ има да подигне свест, мобилише јавност и прикупи средства у хуманитарне сврхе.

·       Zero Poverty 2030 – кампања за потпуно искорењивање апсолутног сиромаштва до 2030. Године коју је покренула организација Global Citizen, а чији циљ је, као реалан, прихватила, између осталих, и Светска банка.

Велики допринос борби против сиромаштва дају и имућни филантропи. Највећи индивидуални донатор је Ворен Бафет, амерички бизнисмен и један од најбогатијих људи на свету, који је до сада донирао 30,7 милијарди долара, а који се заветовао да ће 99 одсто свог богатства дати у хуманитарне сврхе, првенствено преко Фондације Била и Мелинде Гејтс, којом ко-председава. На другом месту је Бил Гејтс са 29 милијарди долара донираних у хуманитарне сврхе. Следе Ли Ка-Шинг, хонгкошки бизнисмен, са 10 милијарди долара и Џорџ Сорош, амерички бизнисмен, са 6 милијарди долара.

Свет без сиромаштва

Искорењивање апсолутног сиромаштва до 2030. године је реалан циљ. Током претходне две деценије учињено је више за смањење сиромаштва на свету него икада раније. Број људи који живе у условима апсолутног сиромаштва преполовљен је између 1990. и 2010. године, са 43 одсто на 21 одсто. Уколико се овај тренд настави, могуће је искоренити апсолутно сиромаштво до 2030. године.

„По готово свим мерилима, свет је данас боље место за живот него што је икада био. Људи живе дуже и здравији су. Многе државе које су у прошлости примале помоћ из донација, сада су самоодрживе. Човек би помислио да би такав напредак био нашироко слављен, али, у ствари, Мелинда и ја смо запањени колики број људи мисли да је у свету ситуација све гора и гора. Уверење да свет не може да се избори са сиромаштвом и болестима није само погрешно. Оно је и штетно.“

Овако почиње годишње писмо Била Гејтса за 2014.    

У свом ауторском тексту за часопис Wired, други најдарежљивији човек на свету каже:

„Ових дана проводим много времена покушавајући да унапредим иновације које ће побољшати људске животе на начин као што је то ђубриво урадило. Да мало појасним. Пуних 40 одсто светске популације је данас живо зато што је 1909. године немачки хемичар, Фриц Хабер, открио како да направи синтетички амонијак. Ево још једног примера: случајеви полиомијелитиса су опали 99 одсто у последњих 25 година не зато што је болест просто нестала сама од себе, већ зато што су вакцину против ње развили Алберт Сабин и Џонас Салк. Захваљујући таквим проналасцима, живот се полако поправља широм света.“

Светски дан хране (World Food Day), 16. октобар, установиле су земље чланице Организације Уједињених нација 1979. године на двадесетој конференцији Организације за исхрану и пољопривреду (FAO). FAO је агенција Организације уједињених нација за исхрану и пољопривреду успостављена 1945. у циљу побољшања производње пољопривредних производа у свету и исхране свих људи. Она доноси планове о побољшању приноса у пољопривреди, експлоатацији океана и шума и надзире истраживања. Светски дан хране се обележава у више од 150 земаља света, чиме се подсећа на важност пољопривреде и производње хране и иницира дијалог на локалом, националном и интернационалном нивоу о путевима ка достизању циља – обезбедити довољну количину хране и оптималну исхрану за све људе света. Сваке године Светски дан хране има другачију тематику, која је увек уско везана за основне делатности FAO-а.

Храна је свакодневна потреба човека и предуслов живота. Од праисторије човек је настојао да буде што успешнији у производњи хране, те се у том погледу пољопривреда може сматрати једним од важних основа на којима почива човечанство. Што се човек на том пољу више усавршавао и што је производња хране постајала савременија и лакша, то су предуслови да је буде довољно и да буде свима доступна били све присутнији. Међутим, ситуација се није развијала у складу са том логиком.

Према подацима FAO, 2014. годину дочекало је око 842 милиона гладних људи. Десет земаља са највећим бројем гладних су Демократска Република Конго, Бурунди, Еритреја, Чад, Етиопија, Сијера Леоне, Хаити, Коморска Острва, Мадагаскар и Централноафричка Република.

Давне 1996. године у Риму је одржан Светски самит хране, на ком су светски лидери донели одлуку да ће до 2015. годне број гладних у свету бити преполовљен. Самит је поновљен 2002. године, на ком су учествовали представници 186 земаља света. Потписали су Декларацију да ће политичку моћ користити у сврхе борбе против глади, сиромаштва и болести, као и зарад унапређивања начина исхране у земљама света. Према Декларацији о људским правима Уједињених нација и Конвенцији о правима детета сваки појединац има право на адекватну храну и правилну исхрану. Иако обећања светских лидера нису дословно спроведена, 44 земље света успеле су да нахране половину гладног становништва. Даљи напредак на том плану је отежан, на шта утиче и непрекидан пораст цена хране.

Три кључне поруке Светске здравствене организације поводом светског дана хране су:

• За здрав начин исхране потребни су здрави системи хране, удружени са добрим образовањем, здравством, санитацијом и другим факторима;
• Здрави системи хране су могући уз одговарајућу политику, подстицаје и управљање;
• Добра ухрањеност зависи од здраве исхране.

04. априла 2014. године у Риму представници Организације за прехрану и пољопривреду (FAO), Међународног фонда за пољопривредни развој (IFAD) и Светског програма за храну (WFP) одредили су примарне циљеве и индикаторе за нов глобални развој пољопривреде, безбедности хране и правилне исхране у периоду након 2015. године. Дефинисано је пет главних циљева:

• Сви људи у току целе године морају имати приступ безбедној храни; 
• Сузбити неухрањеност и гојазност;
• Системе производње хране учинити продуктивнијим и ефикаснијим;
• Обезбедити малим произвођачима, а нарочито женама, додатно образовање и стицање знања о производњи хране;
• Остатке и отпатке при производњи, паковању и транспорту хране свести на што мање мере или их употребити у корисне сврхе.

Као најчешћи узрок глади у свету наводи се светска економска криза, ниски лични дохоци, високе цене хране, повећање незапослености. Осим економских, постоје и други узроци недостатка хране – ратови, климатске промене, еколошке катастрофе.

Насупрот онима који гладују постоји 1,6 милијарди људи са прекомерном телесном тежином или су гојазни, а предвиђања говоре да ће до 2015. године 2,3 милијарде одраслих људи имати вишак килограма. 

Око 54 посто одраслих становника Републике Србије има проблем прекомерне ухрањености.

Око 5 милиона деце испод пет година старости има проблем са вишком килограма.  У Србији је гојазно више од 25 посто деце. 

Светски дан хране се у Србији обележава од 2001. године. Основни циљеви обележавања су информисање и стицање знања у вези са храном и правилним навикама у исхрани и ширење свести о важности здравог начина исхране. Таквој врсти активности подршку дају Министарство здравља Републике Србије, медији, друштвено-хуманитарне и спортске организације, школе и волонтери. 

Највећи број активности поводом обележавања Светског дана хране спроводи се у основним и средњим школама, како би се деца и млади људи на време упутили у режиме правилне исхране у циљу очувања здравља. 

Тако је пре две године у гимназији „Светозар Марковић“ у Суботици обележен  Светски дан хране под називом „Базар здравља“ (који сваке године има посебан фокус на одређену врсту хране), у који су били укључени и родитељи и професори заједно са ученицима.

16. октобра 2013. ученици из Врања су Светски дан хране обележили духовитим наступом под називом „Весело поврће“.

У циљу едукације младих о правилној исхрани организују се предавања на тему исхране, поремећаја и обољења услед неправилне исхране. Предавања се најчешће спроводе у сарадњи са Заводом за јавно здравље.
Веома често Светски дан хране бива повод за разне хуманитарне акције. Веома дирљив пример  је акција под називом „Банка хране Београд“, спроведена ради донације хране најугроженијима у Србији.

16. октобра се пажња посвећује и старијим људима. Најчешће се на јавним местима, уз сарадњу са здравственим радницима, организују бесплатни контролни прегледи шећера у крви, висине крвног притиска и слично, чиме се људи подстичу на размишљање о томе како се хране, чине ли то правилно и на то шта би требало у исхрани да промене. Нажалост, све је већи број људи који себи не могу да обезбеде правилну исхрану због недостатка новчаних средстава.

Након свега, важно је понети у себи сазнање да није важно изобиље хране, већ њен квалитет, да пробирљивост и непоштовање онога што имамо за некога значи право богатство, да свакодневно милиони људи гладују, а њихове жеље мало ко чује. Свако ново обележавање Светског дана хране може бити корак ближе ка остварењу циља који можда делује утопијски – искоренити глад.

Празник у славу поште

Светски дан поште установљен је с циљем промовисања значаја  јавне поштанске службе у унапређивању комуникације између људи и народа. Одлука о прослави празника донета је на конгресу Светског поштанског савеза (Universal Postal Union) у Токију 1969. Тада је договорено да се празник слави сваке године 9. октобра, у знак сећања на дан оснивања Савеза.

Светски поштански савез

Савез је основан 1874. године у Берну,  на конференцији коју је организовала швајцарска влада и у којој су учествовали представници поштанских управа из двадесет и две државе Европе, Америке и Африке. Била је то прва међународна организација створена с 
идејом да подстиче развој јавних (државних) поштанских служби и њихову међусобну сарадњу како би се створили услови за што ефикаснији поштански саобраћај у свету.

Међу оснивачима Савеза био је и представник Кнежевине Србије. Србија у то време још није била суверена држава, али је имала вишедеценијско искуство у раду јавне поште, Закон о поштама, Уредбу о наплаћивању поштанских такси, неколико потписаних билатералних споразума о сарадњи с државама у окружењу, Закон о поштанским маркама за писма и новине и емитовану прву серију редовних поштанских марака с ликом кнеза Михаила Обреновића. У земљи су функционисале 54 поште, телеграфски саобраћај, поштанска кола и дилижанс за превоз путника и, што је најважније, постојала је свест о потреби повезивања са светом.  

   Документа из 1840.                                       Прве марке у Србији

Општи принципи на којима је заснован рад Светског поштанског савеза јесу јединство поштанске територије за размену писмоносносних пошиљки, слобода поштанског саобраћаја и јединство писмоносних такси.
Од 1948. године Савез ради као специјализована агенција Уједињених нација и активно учествује у остваривању права свих људи на благовремену и безбедну пошту, без  обзира на место становања и статус у друштву. Оснивање Савеза утицало  је на брз развој јавних поштанских служби које су током XX века у многим државама света постали први корисници техничких и саобраћајних иновација и главни носиоци друштвеног и привредног развоја.  Данас Савез представља најдуговечнију глобалну организацију са 192 земље чланице које чине јединствену територију и најширу дистрибутивну мрежу за физички пренос пошиљки.

Земље чланице Савеза

Измењени услови у којима функционише савремено друштво, тржишна економија и развој електронских комуникација смањили су значај класичних поштанских услуга у свакодневном животу људи и довели у питање рационалност универзалне поштанске услуге као златног стандарда светске поште достигнутог у претходном периоду. 
Због тога Савез подстиче националне поштанске службе да имплементирају електронске технологије у своје пословање и да развију нове услуге по мери и потребама савременог друштва, како би сачувале поверење и репутацију јавне установе која је намењена свима.  

Видео порука Светског поштанског савеза 

Прослава празника у Србији

Пошта Србије се, као и већина државних пошта у свету, 9. октобра сваке године придружује прослави Светског дана поште. Док недавно реконструисани ПТТ музеј чува богату збирку која сведочи о развоју поште и друштва у Србији и боји културну јесен престонице занимљивим поставкама, изложбама на отвореном и радионицама за најмлађе, поштански ИТ стручњаци развијају нове сервисе и услуге засноване на савременој технологији.

Обележавање празника у школи

Светски дан поште је важан празник који заслужује да се обележи у школи. То се може учинити на различите начине: организованом посетом пошти која се најчешће налази у близини школе и у којој се ученици могу упознати с начином њеног рада и различитим поштанским услугама; благовременим и пажљивим планирањем и спровођењем теренске наставе која обухвата и посету Музеју ПТТ; интердисциплинарним приступом у обради теме из богате историје поште, која може обухватити више наставних предмета (историја, народна традиција, грађанско васпитање; српски језик, физика, ТИО и информатика, географија...); организовањем истраживања о томе како и колико ученици међу собом комуницирају писменим путем; покретањем пројеката с темом Пошта као инспирација (у уметности, мислима великих итд.) или пројекта израде оригиналних новогодишњих и рођенданских честитки и њихове продаје.  

Лик школе на поштанској марки - прослава Светског дана поште у ОШ „Ђорђе Крстић“ у Београду

У Основној школи „Ђорђе Крстић“ обележили смо Светски дан поште 2014. отварањем изложбе ликовних радова ученика Марка за моју школу. Изложбу је чинило више од деведесет радова у различитим ликовним техникама, на којима су ученици представили свој доживљај школе, њен дух и вредности које негује. Радови су израђивани на часовима ликовне културе, а претходила су им истраживања о поштанској марки, њеној историји, значају, карактеристикама и врстама. Акценат је био на марки као минијатурном уметничком делу и својеврсном амбасадору школе. Изложбу су отвориле ученице осмог разреда које су, уз кратку и ефектну презентацију, гостима показале шта су научиле о поштанској марки истражујући различите изворе. У госте смо позвали ученике и њихове родитеље, пријатеље школе и представнике локалне заједнице. Посебно нам је драго што су прослави присуствовали представници пошта на Чукарици. У току изложбе посетиоци су могли гласати за најуспешније ликовно решење за поштанску марку с мотивом школе. За ту прилику ученици су на часовима ТИО израдили поштанско гласачко сандуче. Ауторе три најуспешније марке школа је наградила књигом, а Пошта на Чукарици пригодним поклонима које је ученицима уручио наш верни школски поштар Драгиша. Заинтересовани ученици који су учествовали у изради ликовних радова посетиће Музеј ПТТ са својим наставницима, а гости из Пошта на Чукарици обећали су да ће за њих организовати посету новоотвореном Регионалном поштанском центру у Земуну.

Презентација којом је отворена изложба

Видео-репортажа о догађају

Весна Гошовић