Априлски рат

6/4/2016

Од почетка Другог светског рата Краљевина Југославија се налазила у веома тешкој спољнополитичкој ситуацији. Неутралном политиком коју је водила југословенска влада уочи рата, постојала је мала могућност да се сачувају независност и територијална целовитост земље која је са свих страна била окружена фашистичким државама, осим на југу према Грчкој. Највећи противник Краљевине Југославије била је Италија која је после заузимања Албаније своје освајачке тежње усмеравала према Балкану. Одбрамбени савез Мале Антанте (Југославије, Чехословачке и Румуније) распао се 1938. године када је Чехословачка разбијена од стране Немачке, уз помоћ Француске и Велике Британије. Слично се догодило и са Балканским пактом из 1934. године док се Грчка налазила у рату са Италијом, а Румунија пришла Тројном пакту. Уласком Бугарске у пакт 1. марта 1941. године Немачка је почела да врши стални притисак на Југославију како би приступила Тројном пакту и тако се несметано посветила операцији у Грчкој и у потпуности овладала југоисточном Европом. Немачки притисак пратио је и ултиматум југословенској влади да најкасније до 24. марта да јасан одговор по питању Пакта и да потпише припремљене споразуме о уласку у Пакт. У таквим околностима, када је свако одлагање одлуке било немогуће, председник владе Драгиша Цветковић и министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић су 25. марта 1941. године у Бечу у замку Белведере потписали протокол о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. Њему су биле додате и три ноте: 1) да ће немци водити рачуна о југословенским интересима и да ће им уступити луку Солун, 2) да ће поштовати територијални интегритет и да ће за прелаз трупа преко ње тражити дозволу Владе и 3) да неће од Југославије тражити војну помоћ. Српски народ је био незадовољан донетом одлуком. Против потписивања Протокола био је и тадашњи патријарх Српске православне цркве Гаврило Дожић и остала свештена лица. Захтевано је да се кнез Павле обрати народу и да објашњење јер су сматрали да су тим поступком издали интересе српског народа. У тренуцима општег незадовољства али и под утицајем страних обавештајних организација, пре свега британских и совјетских дошло је до државног удара, који је извела војска под командом генерала Боривоја Мирковића 27. марта 1941. године. У ноћи између 26. и 27. Марта у Београду и још неким местима одржане су велике манифестације ради подршке пучу. Нову владу образовао је генерал Душан Симовић командант ратног ваздухопловства, а краљ Петар II је проглашен пунолетним.

У Немачкој су ови догађаји примљени са крајњим незадовољством, за њих је то била увреда нанета Трећем рајху па је и њихова прва реакција била припрема за одмазду против Југославије, а посебно над српским народом као носиоцем ових догађаја и смелости да се одбаци Протокол. Истог дана када се пуч одиграо Хитлер је издао Директиву 25 о нападу на Југославију. Она је предвиђала да Југославија као елемент нестабилности буде војно и политички разбијена, брзом и немилосрдном акцијом немачких, италијанских, мађарских и бугарских снага. Краљевина Југославија није била спремна за рат са Тројним пактом, оскудевала је у наоружању, није имала развијену војну индустрију, док је под оружјем било око 600000 војника. Напад на Југославију изведен је у раним јутарњим сатима, без објаве рата 6. априла 1941. године. Хитлер је против Југославије упутио јаке снаге верујући да ће затећи јаког противника. Немачка је показала своју техничку надмоћност, у ваздуху и на копну. Главни удар извршиле су немачке јединице из правца Аустрије према Загребу, Сарајеву и Београду. Београд је жестоко бомбардован, убијали су децу, жене и старце. Људске жртве биле су веома велике. У пламену бомбардовања нестајали су читави блокови зграда, болнице, куће. У Априлском рату заробљено је око 375000 југословенских официра и војника, међу којима је већина била из Србије. Извршено је право насиље и над културом, бомбардована је Народна библиотека у којој је изгорео богат књижни фонд, уништена су бројна документа и уникатни рукописи чија је вредност ненадокнадива. На Југославију се сручила моћна, технички опремљена и одлично увежбана армија од 900000 војника. Застарела и и слабо припремљена југословенска војска нашла се у рату са најмодернијом, најпродорнијом и најбруталнијом армијом на свету. Престоницу су у првом нападу напала 234 немачка бомбардера и 120 ловаца. Такав напад није могла да издржи. Најжешћи отпор непријатељу пружило је југословенско краљевско ратно ваздухопловство. Када су Немачке јединице ушле у Загреб проглашена је Независна држава Хрватска. Немци су ушли у Београд већ 13. априла и организовали дефиле испред зграде Народне скупштине. Предавање читавих јединица, неуспех на фронтовима и нереални план југословенског генералштаба да се брани цела територија државе утицали су да Врховна команда већ 14. априла донесе одлуку о прекиду непријатељства са нападачима. Југословенска војска је пружала отпор непријатељу до 17. априла када је у Београду потписана капитулација. Краљ, Влада и Врховна команда напустили су земљу.
Убрзо после капитулације читава југословенска територија је била окупирана, а затим и распарчана. По већ ранијем Хитлеровом плану и обећањима датим његовим савезницима Југославија је била подељена. Подела интересних зона у Југославији је извршена на неколико начина: један део територије је анектиран, други окупиран, а трећи су заузеле новостворене марионетске државе. Немачкој је припојен део Словеније, ставила подручје Баната под своју управу и окупирала највећи део Србије. Мађарској су припали Бачка, Барања, Међумурје и Прекомурје. Бугарска је добила највећи део Македоније, делове јужне и источне Србије. Италија је заузела Долењску, Нотрањску, део Хрватског приморја и Далмацију. Такође је окупирала и Црну Гору, а Боку Которску је припојила. Под тзв. Велику Албанију потпали су већи део Косова, западна Македонија и део источне Црне Горе. Црна Гора и Санџак припали су Италији.

Сећање на жртве

Дан сећања на жртве бомбардовања Београда пожељно је прикладно обележити сваке године у школама. Кроз редовну и додатну наставу као и на секцијама могуће је приказати овај немио догаћај писањем есеја, семинарских и истраживачких радова, израдом паноа. Посебно велики учинак можемо добити коришћењем веб алата којима се на врло интересантан начин може приближити свест о овом догађају, који остаје дубоко урезан у дечијој свести, развија критичко мишљење, негује патриотски дух и дубоко мотивише ученике да о историји своје земље сазнају што више.