Државни празник
Народна скупштина Републике Србије крајем 2011. године усвојила је измене Закона о државним и другим празницима, и прогласила за државни празник 11. новембар, Дан примирја у Првом светском рату. Одлучено је да овај празник, који се у Србији празновао и од 1919. године до Другог светског рата, буде нерадан дан и да се празнује свечаностима, полагањем венаца на споменике и ношењем амблема са цветом Наталијина рамонда.  

Овај ендемски цвет одабран је из више разлога. Његово природно станиште је Кајмакчалан, где су се, после повлачења српске војске, водиле жестоке борбе на Солунском фронту, где је изгинуло много српских војника, а српска војска је извојевала победу. Цвет је добио име по српској краљици Наталији Обреновић. Наталијина рамонда има својство да се, и кад је потпуно осушена, заливањем може оживети, као што је и српска држава оживела, васкрсла из пепела после Првог светског рата. 

Амблем се састоји од цвета, у чијој позадини су боје Албанске споменице – медаље за спомен на повлачење српске војске преко Албаније. Друге земље победнице такође празнују овај дан, чувајући сећање на бројне жртве рата. У земљама Британије и Комонвелта празнује се као Дан сећања, у САД као Дан ветерана. Дан примирја је званични празник и у Француској и Белгији.  Британска традиција је да, уочи овог дана, становништво, а посебно државни службеници, на реверима носе значку са стилизованим цветом булке, по предању, првог цвета, никлог после рата на пољима Фландрије, месту великог страдања у Првом светском рату.

Примирје
Примирје између савезника и Немачке потписано је 11. новембра 1918. у Француској, у железничком вагону у Компијену. У име победника потписник је био француски маршал Фердинанд Фош, а у име Немачке, предводник немачке делегације, цивил Матијас Ерцбергер. 
Иако је било потписано на 36 дана, продужавано је и прерасло је у коначан мировни споразум у Версају. 

Занимљиво је да вагон у ком је потписано примирје није одмах отишао у историју. Пошто је за Хитлера постао симбол понижења, он ће захтевати да Французи 1940. године у истом вагону потпишу капитулацију. Вагон ће бити уништен у савезничком бомбардовању Немачке (где је био одвучен) на крају рата. Прекид ватре ступио је на снагу 11. новембра 1918. године, у 11 часова пре подне. Сматра се да је последња жртва овог рата канадски војник Џорџ Лоренс Прајс, убијен два минута пре потписивања примирја. Војске су се, после потписивања примирја, повукле, а рат ће и званично бити окончан потписивањем Мировног уговора у Версају 28. јуна 1919. године. Уговори са осталим побеђеним земљама биће потписани накнадно: са Аустријом у Сен Жермену 10. септембра 1919; са Бугарском у Неју 27. новембра 1919; са Мађарском у Тријанону 4. јуна 1920; са Отоманским царством у Северу 10. августа 1920, па поништен уговором у Лозани јула 1923.

О рату
Први светски рат, до тада највећи сукоб у историји, инициран Сарајевским атентатом, почео је 28. јула 1914. године, када је Аустроугарска објавила рат Србији. Вођен је на ратиштима Европе, Африке и Блиског истока, у Пацифику и на Атлантику. Приведен је крају пробојем Солунског фронта, окончан примирјем од 11. новембра 1918. године, које ће прерасти у мир. Две сукобљене стране чиниле су силе Антанте (Русија, Француска, Велика Британија, Србија, Румунија и друге савезнице од којих нису све учествовале у биткама) и Централне силе (Аустроугарска, Немачка, Турска, Бугарска). Рат је вођен на више фронтова: Западном, Источном, Балканском, Блискоисточном, Италијанском. Ратовало се на копну, мору, а први пут и у ваздуху.

Србија је имала важну улогу у рату. Успешно је одбила прве нападе Аустроугарске у западној Србији, односећи победе на Церу, Мачковом камену и Сувобору. Године 1915. Србија није успела да одбије одлучну офанзиву Централних сила па је уследило  повлачење војске и народа преко Албаније у Грчку и Тунис, за које се често употребљава назив Албанска голгота. 

У Топличком устанку, који је избио после регрутовања Срба у бугарску армију, Централне силе су опет победиле. Солунски фронт је пробијен у другој половини септембра. 

После рата измене на карти Европе биле су огромне: нестала су царства, настале нове државе. Уместо Аустроугарске монархије, Немачког царства, Руског царства, Османског царства појавиле су се нове државе: Аустрија, Мађарска, Чехословачка, Вајмарска република, Крављевина Срба, Хрвата и Словенаца, Финска, Естонија, Летонија, Литванија, Пољска. Основано је Друштво народа, организација која је требало да буде чувар светског мира. Начин окончања Првог светског рата биће један од важних узрока Другог светског рата.

Дан примирја у школама

С обзиром на то да је 11. новембар нерадан дан, активности везане за обележавање тог празника треба организовати у недељи пре и после овог датума. Извори везани за Први светски рат, који се могу користити у настави, бројни су и разноврсни, тако да се  могу употребити у практично свим наставним предметима. Примери за основну школу: „Плава гробница“, Милутин Бојић, „Међу својима“, Владислав Петковић Дис, „Домовина“, Душан Васиљев (српски језик), Надежда Петровић (ликовна култура), „Тамо далеко“ (музичка култура), епидемија, трбушни тифус (биологија), размештај фронтова (географија).

Видовдан је непокретни верски празник који празнују Српска православна црква (15. јуна по јулијанском, односно 28. јуна по грегоријанском календару) и  Бугарска православна црква.
У српском народу овај празник има веома велики значај; у њему се преплићу веровања и народни обичаји, као и веома значајни историјски догаћаји.  Српска православна црква је први пут овај празник унела у свој календар тек 1889. године. У календару Српске православне цркве налази се и празник који обележава Светог мученика Лазара, кнеза српског; исти датум помиње се и као празник старозаветног пророка Амоса (славе српског кнеза Лазара). Према "Прологу" истог дана Српска православна црква слави и свог патријарха Јеферма кога је Сабор изабрао 1375. године.
За овај празник постоји више верзија о пореклу народног назива, од којих ни једна до данас није потврђена.

По  једној од верзија Видовдан представља наставак слављења словенског божанства Световида, који је сматран богом изобиља и рата и за којег се претпоставља да је можда био српски врховни бог. Споменици о Световиду и његовом култу су многобројни и врло опширни у хроникама страних хроничара. Хелмалд, Сакс Граматик, Книтлинг Зага и многи други споменици описују Световида, његов храм, култ, начин прорицања помоћу белог коња, њему посвећеног итд. Световид је био велики бог Словена на острву Рујну. О томе постоје извесна Хелмолдова сведочанства, који у 52. глави своје хронике говори да је међу многобројним Словенским боговима, господарио Световид ( Zvantevith ), бог земље Рујана. Хроничари Хелмолд и Сакс Граматик тврде да је Световидово име настало од имена неког хришћанског калуђера из Корвеје. Од свих словенских божанстава Световид је сматран за најзначајнијег, јер су његова пророчанства била најизвеснија. Да би му указали посебно поштовање Словени су једном годишње из свих словенских крајева приносили на жртву по једног хришћанина, кога су одређивали коцком, доносили су и разне друге дарове за жртву овом богу. Посебно су обожавали и поштовали храм овог бога, нису дозвољавали да се у њега куну нити да се сам приступ храму запрља било чиме, чак ни у ратовима. Световидово пророчиште је било веома познато, Словени су са свих страна долазили у Аркону, да им се прориче и за ту прилику увек су са собом доносили по нешто од дарова. По Саксу, Сватовид је имао четири главе, свака је окренута на по једну страну света тако да он све види. Његов ум превазилази сва времена; он познаје прошлост, садашњост и будућност. За овај празник везују се и многи народни обичаји и веровања да Видова трава - Видовчица треба да се бере у раним јутарњим сатима, пре Сунца. Росом наквашена трава Видовчица потапала би се у воду да би се њоме умили сви укућани, ради здравља. Тако убрана Видова трава служила је  и девојкама за предсказивање снова, који би се остварили оним девојкама чије су намере биле да у сну виде свог будућег изабраника. Оне би Видову траву са првим и последњим залогајем хлеба и мало соли стављале под јастук и говориле:
"Виде, Виде! Тако ти соли и хлеба, земље и неба, кажи ми ко ће ми бити суђен, доведи га у сан...!"
На овај дан је остао обичај да се из куће износи рухо да би било виђено, изношена је девојачка спрема, затим се бројао новац верујући да ће се тако убудуће више множити,  виноградари су веровали да ако на овај дан пада киша неће добро родити грожђе, док су ратари избегавали било коју врсту рада на овај дан, посебно пољске радове. Такође, по народном веровању у поноћ, уочи самог Видовдана реке постану црвене и потеку узводно. Сматра се и празником за очи, тј. "празником који отвара очи". На Видовдан, кажу, све се види, као на Косову што се видело "ко је вјера а ко невјера". На месту битке на Газиместану, расте као ендемска врста, црвени косовски божур. Поред изниклих божура, из крви српских јунака негује се и мит о лековитој моћи камена натопљеног људском крвљу после боја на Косову, који су рођаци погинулих јунака носили са собом кући и чували као највећу светињу, приписујући му исцелитељску моћ. Камен је црвене боје, нијансе људске крви, а носи назив "убојити камен". Он се користи за лечење убоја ( повреда насталих услед неког ударца или нагнечења), а носи и назив "бојни камен" или "бојев камен".
У протеклих шест векова празник Видовдан је за српски народ имао веома велики значај који проистиче из историјских догађаја, везаних за овај датум. Најзначајнији и најпознатији од свих догађаја који су се десили у историји српског народа на овај дан,је Бој на Косову ( погибија српског кнеза Лазара ) за којег су везане многобројне легенде. После битке на реци Марици 26. септембра 1371. године Турци су више пута продирали на српске територије, али су ти упади били повремени, мањег обима и врло успешно сузбијани. Прва од српских земаља која је доспела под турску власт била је Македонија, чиме је турцима био отворен пута за њихова даља освајања. Кнез Лазар им се врло успешно супротстављао и 1386. године на Плочнику, у Топлици, задао им тежак пораз. Овај пораз је служио турцима као опомена, па је турски султан Мурат I почео темељно и одлучно да се припрема за бој против кнеза Моравске Србије и његових савезника. Кнез је предузео све неопходне мере за одбрану своје земље. Позвао је све балканске хришћане да заједнички наступе ради одбране од Турака, али му се једино придружио зет, господар Косова, Вук Бранковић. Босански краљ је послао одред војске с војводом Влатков Вуковићем, састављен од Срба из области Алтомановића, која је до недавно била у саставу Србије. До битке је дошло на Видовдан, 15. јуна 1389. године по старом календару. Војске су се сукобиле на Косову пољу у близини Приштине. Турску војску је предводио Мурат I са којим су била и његова два сина Јакуб и Бајазит, као и његове најбоље војсковође. О збивањима током битке, нема поузданих информација. Сигурно се зна да су оба владара погинула, кнез Лазар и султан Мурат. Према предању, Мурата је убио српски великаш Милош Обилић, док је кнез Лазар био заробљен, а затим по наређењу Муратовог сина Бајазита био и погубљен. Када је кнез Лазар погубљен, српска војска је почела да се осипа. Са бојног поља први је отишао Влатко Вуковић са својом војском. Отпор је постао узалудан па је исто учинио и Вук Бранковић. Народно предање приписује Вуку издајство које је историјски неосновано. Извесно је да у бици није учествовао други Лазарев зет, Ђурађ II Балшић, који је и раније био у савезу са Турцима. Пошто је први сазнао за очеву смрт, Бајазит је да би дошао на власт наредио да погубе и његовог брата Јакуба. После боја, турска војска се повукла са Косова да би султан учврстио своју власт у престоници. Последице битке осетила је само српска страна, која није имала ни људског, ни војничког, ни економског потенцијала да се супротстави Османлијама. Исход битке је остао неизвестан, оба владара су погинула. Највероватније да је то ,међу савременицима створило забуну. Према правилима средњег века, војска која би прва напустила бојиште сматрала се пораженом.

Важно је поменути да су се на овај дан било намерно или случајно десили и други такође значајни историјски догађаји.
Поред Косовског боја истичу се :

• Године 1876. Србија је објавила рат Турцима у коме је српска војска однела победу и Србија стекла независност (1878);
• Године 1878. започета је расправа на Берлинском конгресу о Кнежевини Србији;
• Године 1914. Гаврило Принцип је извршио атентат на аустроугарског престолонаслендика Франца Фердинанда у Сарајеву;
• Године 1919. завршен је рад Париске мировне конференције;
• Године 1921. донешен је Устав уједињене југословенске државе (познат као Видовдански устав)
• Године 1948. донешена је резолуција Информбироа;
• Године 1989. политика Слободана Милошевића је доживела свој највећи успех;
• Године 1990. у Загребу је укинута конститутивност српског народа у Хрватској;

• Године 2001. Слободан Милошевић је изручен Трибуналу у Хагу.
  

У историјском погледу, Видовдан је празник српског народа.

"...Видовдан представља опредељење једног народа да у свом свету остане доследан идеалима који су красили његове свете претке...Наша народна историја је једна дубока драма...Косовски завет је много шири од поља Косова, он представља вековну борбу за слободу и наду у бољу и светлију будућност..."

У прилогу пример добре праксе:

Холокауст је име за систематски државни прогон и геноцид над различитим етничким, верским и политичким групама  људи за време Другог светског рата од стране нацистичке Немачке и њених савезника.

Геноцид је међународни злочин намерног потпуног или делимичног уништавања националних, етничких, расних и религиозних група. Спада у најтежу врсту злочина против човечанства. За разлику од етничког чишћења, где је циљ да се територија “очисти” од одређене групе људи, код геноцида је циљ физичко истребљење.

У складу са изменама Закона о националним и другим јавним празницима, које је српски парламент усвојио 5. децембра 2011. године , 22. април се обележава као нацинални Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и фашизма уопште у Другом светском рату. Почев од 2012. године, Србија обележава овај дан.  Овај датум је изабран јер је 22. априла 1945. године група лигораша из злогласног логора Јасеновац  покушала пробој из логора.
Пробој из логора Јасеновац извршило је  600 од преосталих 1073 логораша, заточених у Циглани. Исти дан, само неколико сати касније, започео је и пробој заточеника из Кожаре. Пробој је преживело око 100 заточеника (пронађени су различити подаци 107, 87, 118).
Од свих логора, логори Аушвиц и Јасеновац су најупечатљивији примери размера страдања  у Другом светском рату и монструозности злочина које су нацисти и њихови сарадници вршили над недужним народима.
Логор Јасеновац је био логор смрти у околини истоименог градића у  Независној Држави Хрватској за време Другог светског рата. Био је то вишенаменски логор, али пре свега логор смрти за оне који се нису уклапали у појам расне чистоте (Срби, Јевреји и Роми). У овом логору су коришћени најразноврснији облици мучења. У логорима Јасеновац и Стара Градишка бруталности са којом су људи убијени  превазилази све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе.. Људи у Јасеновцу више нису били људска бића већ објекти подесни за иживљавање.

Злочини у Србији  у Другом светском рату подразумевају масовна погубљења, присилна покрштавања, депортације у логоре, прогоне и друге ратне злочине.  На територији Србије било је више логор, од кјих су најпознатији:  логор на Бањици-Београд,  логор Јајинци-близу Београда, логор Сајмиште-Земун,  Црвени крст-Ниш, Бубањ-близу Ниша, Логор Сремска Митровица, Јабука, Ледине, Драгинац...

Много људи је убијено  и ван логора и губилишта, масовним стрељањима у циљу одмазде ( Крагујевац, Краљево...), рацијама (  Новосадска рација, Рација у Бачкој) у покретним гасним коморама и другде.

За обелезавање овог дана у школама, као водич може се искористити публикација "ПРИПРЕМА ЗА  ДАН СЕЋАЊА НА ХОЛОКАУСТ", предлози за наставнике.
У школама се ученицима може приказати документарни филм "Крв и пепео Јасеновца", Лордана Зафрановића из  1983. године.
У раду са ученицима поводом обележавања овог дана могу се употребити стихови песме „Прво су дошли…“ пастора Мартина Нимелера, која говори о ћутању и не реаговању немачких интелектуалаца након успона нациста на власт и почетка политике "чишћења" усмерене против различитих група друштва.  Песма је симбол подсећања на страхоте злочина нациста, али и опомена обичном човеку да ако не чини ништа да спречи и осуди насиље, сноси одговорност за злочин који ће на крају  закуцати и на његова врата. Ова песма има више различитих верзија које се ученицима могу предочити и са њима поразговарати о актуелности и примењивости стихова на садашњи тренутак и окружење.

Од почетка Другог светског рата Краљевина Југославија се налазила у веома тешкој спољнополитичкој ситуацији. Неутралном политиком коју је водила југословенска влада уочи рата, постојала је мала могућност да се сачувају независност и територијална целовитост земље која је са свих страна била окружена фашистичким државама, осим на југу према Грчкој. Највећи противник Краљевине Југославије била је Италија која је после заузимања Албаније своје освајачке тежње усмеравала према Балкану. Одбрамбени савез Мале Антанте (Југославије, Чехословачке и Румуније) распао се 1938. године када је Чехословачка разбијена од стране Немачке, уз помоћ Француске и Велике Британије. Слично се догодило и са Балканским пактом из 1934. године док се Грчка налазила у рату са Италијом, а Румунија пришла Тројном пакту. Уласком Бугарске у пакт 1. марта 1941. године Немачка је почела да врши стални притисак на Југославију како би приступила Тројном пакту и тако се несметано посветила операцији у Грчкој и у потпуности овладала југоисточном Европом. Немачки притисак пратио је и ултиматум југословенској влади да најкасније до 24. марта да јасан одговор по питању Пакта и да потпише припремљене споразуме о уласку у Пакт. У таквим околностима, када је свако одлагање одлуке било немогуће, председник владе Драгиша Цветковић и министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић су 25. марта 1941. године у Бечу у замку Белведере потписали протокол о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. Њему су биле додате и три ноте: 1) да ће немци водити рачуна о југословенским интересима и да ће им уступити луку Солун, 2) да ће поштовати територијални интегритет и да ће за прелаз трупа преко ње тражити дозволу Владе и 3) да неће од Југославије тражити војну помоћ. Српски народ је био незадовољан донетом одлуком. Против потписивања Протокола био је и тадашњи патријарх Српске православне цркве Гаврило Дожић и остала свештена лица. Захтевано је да се кнез Павле обрати народу и да објашњење јер су сматрали да су тим поступком издали интересе српског народа. У тренуцима општег незадовољства али и под утицајем страних обавештајних организација, пре свега британских и совјетских дошло је до државног удара, који је извела војска под командом генерала Боривоја Мирковића 27. марта 1941. године. У ноћи између 26. и 27. Марта у Београду и још неким местима одржане су велике манифестације ради подршке пучу. Нову владу образовао је генерал Душан Симовић командант ратног ваздухопловства, а краљ Петар II је проглашен пунолетним.

У Немачкој су ови догађаји примљени са крајњим незадовољством, за њих је то била увреда нанета Трећем рајху па је и њихова прва реакција била припрема за одмазду против Југославије, а посебно над српским народом као носиоцем ових догађаја и смелости да се одбаци Протокол. Истог дана када се пуч одиграо Хитлер је издао Директиву 25 о нападу на Југославију. Она је предвиђала да Југославија као елемент нестабилности буде војно и политички разбијена, брзом и немилосрдном акцијом немачких, италијанских, мађарских и бугарских снага. Краљевина Југославија није била спремна за рат са Тројним пактом, оскудевала је у наоружању, није имала развијену војну индустрију, док је под оружјем било око 600000 војника. Напад на Југославију изведен је у раним јутарњим сатима, без објаве рата 6. априла 1941. године. Хитлер је против Југославије упутио јаке снаге верујући да ће затећи јаког противника. Немачка је показала своју техничку надмоћност, у ваздуху и на копну. Главни удар извршиле су немачке јединице из правца Аустрије према Загребу, Сарајеву и Београду. Београд је жестоко бомбардован, убијали су децу, жене и старце. Људске жртве биле су веома велике. У пламену бомбардовања нестајали су читави блокови зграда, болнице, куће. У Априлском рату заробљено је око 375000 југословенских официра и војника, међу којима је већина била из Србије. Извршено је право насиље и над културом, бомбардована је Народна библиотека у којој је изгорео богат књижни фонд, уништена су бројна документа и уникатни рукописи чија је вредност ненадокнадива. На Југославију се сручила моћна, технички опремљена и одлично увежбана армија од 900000 војника. Застарела и и слабо припремљена југословенска војска нашла се у рату са најмодернијом, најпродорнијом и најбруталнијом армијом на свету. Престоницу су у првом нападу напала 234 немачка бомбардера и 120 ловаца. Такав напад није могла да издржи. Најжешћи отпор непријатељу пружило је југословенско краљевско ратно ваздухопловство. Када су Немачке јединице ушле у Загреб проглашена је Независна држава Хрватска. Немци су ушли у Београд већ 13. априла и организовали дефиле испред зграде Народне скупштине. Предавање читавих јединица, неуспех на фронтовима и нереални план југословенског генералштаба да се брани цела територија државе утицали су да Врховна команда већ 14. априла донесе одлуку о прекиду непријатељства са нападачима. Југословенска војска је пружала отпор непријатељу до 17. априла када је у Београду потписана капитулација. Краљ, Влада и Врховна команда напустили су земљу.
Убрзо после капитулације читава југословенска територија је била окупирана, а затим и распарчана. По већ ранијем Хитлеровом плану и обећањима датим његовим савезницима Југославија је била подељена.  Подела интересних зона у Југославији је извршена на неколико начина: један део територије је анектиран, други окупиран, а трећи су заузеле новостворене марионетске државе. Немачкој је припојен део Словеније, ставила подручје Баната под своју управу и окупирала највећи део Србије. Мађарској су припали Бачка, Барања, Међумурје и Прекомурје. Бугарска је добила највећи део Македоније, делове јужне и источне Србије. Италија је заузела Долењску, Нотрањску, део Хрватског приморја и Далмацију. Такође је окупирала и Црну Гору, а Боку Которску је припојила. Под тзв. Велику Албанију потпали су већи део Косова, западна Македонија и део источне Црне Горе. Црна Гора и Санџак припали су Италији. 

Дан сећања на жртве бомбардовања Београда пожељно је прикладно обележити сваке године у школама. Кроз редовну и додатну наставу као и на секцијама могуће је приказати овај немио догаћај писањем есеја, семинарских и истраживачких радова, израдом паноа. Посебно велики учинак можемо добити коришћењем веб алата којима се на врло интересантан начин може приближити свест о овом догађају, који остаје дубоко урезан у дечијој свести, развија критичко мишљење, негује патриотски дух и дубоко мотивише ученике да о историји своје земље сазнају што више.

Пример добре праксе:
http://www.slideshare.net/snezanamilinkovic/slom-kraljevine-jugoslavije-1941godine?next_slideshow=1

Одлуком Владе Савезне Републике Југославије од 15. марта 2001. године, 24. март је проглашен за Дан сећања на убијене и настрадале у НАТО агресији.
Непосредни повод за бомбардовање СРЈ била је акција српске полиције у Рачку, једном од највећих упоришта такозване ОВК, 15. јануара 1999. године. Шеф Верификационе комисије ОЕБС на Космету, амерички генерал Вилијем Вокер, ову акцију је јавности представио као „масакр“ албанских цивила. Од тог дана почиње до тада незапамћена медијска кампања, припрема за бомбардовање.
Заглушујући звук сирена, тог 24. март 1999. године, који је парао ваздух остаће неизбрисив у сећањима грађана Србије. Упркос кршења Повеље Уједињених нација, тадашњи Генерални секретар НАТО-а  Хавијер Солана, издао је наређење да борбени авиони узлете из НАТО базе „Авијано“ у Италији и крену ка ваздушном простору Савезне Републике Југославије.
Бомбардовање које грађани Србије памте, вероватно због очигледног сарказма у том називу као „Милосрдни анђео“, а званични назив му је „Савезничка сила“, трајао је у континуитету 78 дана. У 78 дана страха и смрти изгубљено је 2500 живота од тога 79 дечијих, док је 12500 људи рањено, а нанета штета држави износи преко 30 милијарди долара.

У Србији готово да не постоји град, који се током 11 недеља напада није нашао на мети бар неколико пута. У бомбардовању је уништено и оштећено 25000 стамбених објеката, разорена инфраструктура, привреда, школе, здравствени центри, споменици културе, медијске куће.
Током агресије НАТО је извршио 2300 ваздушних удара на објекте широм земље, а 1150 борбених авиона лансирало је близу 420000 пројектила укупне масе 22000 тона, 1300 крстарећих ракета, бачено 37000 „касетних бомби“, од којих је погинуло око 200 особа, а рањено је више стотина. НАТО је употребио и забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.

Бесомучни напади НАТО-а на СРЈ завршени су 10. јуна усвајањем Резолуције 1244 СБ УН. Дан раније представници Војске Југославије и НАТО, у Куманову су, потписали Војнотехнички споразум, којим је дефинисано повлачење наших војних и полициских снага и улазак међународних трупа  Кфора у јужну српску покрајину.

Зашто? Одговора нема, не знамо ни да ли ће га икада бити. Оно што сигурно знамо је да никада не смемо да заборавимо.

НАТО снаге бомбардујући СР Југославију прекршиле су следеће међународне конвенције, резолуције и протоколе:

• Конвенцију о деловању на животну средину донету 1977. 
• Конвенција о заштити светске природне баштине 1982.
  
• Стокхолмску декларацију о животној средини 1972.
  
• Додатни протокол број 1 у Женевској конвекцији. У области заштите жртава међународних ратних конфликата 1949.
  
• Конвенцију о забрани употребе одређених убојних средстава
  
• Бечку конвенцију о заштити озонског омотача
  
• Монтреалски протокол о супстанцама које оштећују озон (1987. са изменама 1997.)
  
• Резолуцију Поткомитета за превенцију дискриминације и зачтиту мањина комисије УН за људска права из 1996. и 1997.

Дан сећања на убијене и настрадале у НАТО агресији – 24. март обележава се полагањем венаца и служењем литургија у свим православним храмовима.

Наша је обавеза и дужност да чувамо успомену на наше погинуле и страдале током НАТО агресије.

У школама би тај дан могао да се обележава одржавањем јавног часа посвећеног НАТО агресији и жртвама агресије, као и приказивањем документарних филмова о НАТО агресији и обиласком спомен обележја страдалих.

Празновање Светог Саве

Свети Сава је уживао велико поштовање за живота, па и после смрти. Народ га је засигурно славио и клањао се његовим моштима, а стварању култа допринели су црквени списи и житија настала недуго након смрти. О празновању Светог Саве у школама тешко је говорити поготово у време турске власти јер  је школа слабо било. Тамо где их је било - код српског народа у Аустро-угарском царству немамо поузданих података о званичном прослављању Савиндана. 
Први помен обележавања Савиндана као школске славе открио је Милорад Павић у уџбеницима српско-латинске школе Козачинског у Сремским Карловцима. Још 1735. на Савиндан изгледа да је била пракса да су ученици ослобођени наставе и позивају се да се моле светитељу и просветитељу Светом Сави да их заступа пред Богом. То је први писани траг о томе да се Свети Сава сматрао патроном школа, али то не значи да он то није био и раније. Стога је природно што је и прва Велика школа у Београду имала на звонима изливен лик Светог Саве.
У ослобођеној Србији Савиндан као школску славу озваничио је кнез Милош Обреновић својом наредбом 1823. године, а од 1827. обавеза прослављања наредбом је успостављена и за трговце. Кнез Михаило Обреновић је законом утврдиуо обавезу прослављања Савиндана као школске славе свих школа. Савиндан се  славио све до 1945. године када је забележено да је свечано прослављен и на београдсјком универзитету и тој су прослави присуствовали нове комунистичке власти и сам Тито. Агитпроп је, међутим, издао директиву да се из прославе измести верски обред што је довело до секуларизације и престанка прослављања у Србији. За све то време Савиндан се прослављао у иностранству међу Србима који живе ван отаџбине. 
Указима и законом након 1991. године Савиндан се опет прославља у нашим школама као школска слава. Пракса прослављања је различита. 

Светосавска академија и пратеће активности

Светосавске прославе или академије у 19. веку изгледале су тако што почну Светосавском химном, верским обредом свећења и резања колача и певањем тропара. Домаћин славе или кум буде обично неки ученик и његови родитељи. Они или неко од угледних наставника, родитеља, суграђана говоре светосавску беседу. затим је трајао културно-уметнички програм у којем ђаци приказују шта умеју и знају. Цео догађаја у вечерњим сатима завршавао се игранкама или светосавским балом. Савиндан је био дан када се прикупљају добротворни прилози за каквог сиромашног ђака или за изградњу, поправку школе и слично. 
Када се 90-их година прошлог века Савиндан поново почео прослављати у школама баштињена је ранија пракса прослављања Светог Саве. Идеалан пример Светосавске академије требало би да буде светковина интелекта, духа и физичке спремности па тако Савиндан прате најразноликије активности:

• Светосавски темати - конкурси у уметничким предметима, али и науци, историји на унапред и раније расписане теме на које ученици пишу радове и на Савиндан добијају резултате и награде.
• Није редак случај ни светосавских турнира у различитим спортским вештинама, играма, уметничком плесу итд. 
• Проглашавање и награђивање светосавског детета за људске квалитете и врлине. 
• Светосавски квиз за одређени узраст у којем се сваке године огледају одређени ученици. 
• Светосавски бал у вечерњим сатима организовале су најважније институције, а када се тај обичај изгубио, Светосавски бал је све време организован у Бечу. Данас се Светосавски бал организује на нивоу општина, високих институција и онично буде повод да се прикупе нека добротворна средства. Управо на  Светосавском балу Ђинђићева влада прикупила је добротворне прилоге за наставак изградње Светосавског храма у Београду.

Од свих активности само једна је обавезна и неизоставна - свећење колача да би празник оправдао име школске славе, али не само због тога. Више пута у историји из политичких разлога било је покушаја да се Светом сави, будући да  му нико не може порећи значај и величину, одузме његов монашки и светачки лик, те да се стави акценат на његов просветитељски и државнички значај. Довољно је, међутим, прочитати било које речи Светог саве, па ће бити јасно да све његове улоге проитичу из његове вере и монаштва, архиеписковања. Тако и просвети, Свети Сава сматрао је просвећеним оне који раде на светости себе и других и примању Духа Светог. Зато би сваки другачији приступ прослављању, без верског обреда, био каљање Светог Саве, па га је боље не прослављати, него обележавати искључиво световно.

Програм школске прославе

Код великих прослава са дугом традицијом, поготово код националних празника, није добро мењати им традиционални начин прослављања иначе празник губи свој негдашњи смисао.
​Ево примера тока скромоне прославе светог Саве у школи.

1. Светосавска химна
2. Свећење и сечење колача са свештенством, школским кумовима или домаћином славе (изабрани ученик и његови родитељи) и певање тропара
3. Светосавска беседа - кумови или угледни суграђани, чланови колектива
4. Проглашење светосавског детета
5. Културни програм (рецитали, драмски игрокази и сл)
6. Резултати светосавског темата (конкурси) и награђивање ученика добитника награда
7. Отварање изложбе ученичких радова
8. Коктел и светосавски бал

Предложени редослед не мора да садржи све активности, а може да има и још неке активности, на пример спосртске. Није нужно ни да активности теку наведеним редоследом, али химном и свећењем и резањем колача прославе почињу. 

Велика је библиографија радова о Светом Сави. У тој библиографији осим научних радова и студија из области историје, уметности, права, књижевности, теологије итд. посебно место заузима белетристика. Готово да не постоји значајан књижевник који није написао нешто о Светом Сави или поводом њега. 
Читава једна библиотека посвећена је Светом Сави. Уметничка и народна књижевност пружају довољно грађе за приредбе у просечном веку једног наставника. Ипак, наставницима је тешко да проберу садржаје за светосавску приредбу јер им се тема чини сувише свечаном, узвишеном за оно чиме располажу. Неретко су светосавске приредбе укочени рецитали јер се по аналогији са осталим празницима и значајним датумима држимо строго тема о Светом Сави. Међутим, феномен светосавља и то што се Свети Сава сматра оцем нације омогућава да свака тема може да буде светосавска ако су у њој вредности каквима нас је учио Свети Сава. 
Стога је препорука аутора овог чланка да је уместо укочених рецитала много пута читане поезије о Светом Сави, боље да се Савиндан посвети актуелном јубилеју у српској култури. Ако је у Великом рату српски народ показао вредности којима их је Свети Сава учио, зашто он не би био тема светосавске приредбе. Ако је годишњица Теслине или Пупинове смрти, куд ћете бољу тему за светосавску приредбу. 
Уколико су приредбе осмишљене тако да је њихова окосница игроказ све чечшће чујемо да је тешко окупити учениме за пробе, привићи на језик који се захтева у игроказима итд. Светосавска приредба не би требало  иком да је мучење, требало би да је светковина. Уместо захтевних и тешко остваривих амбициозних сценских пројеката Светом Сави је милије да сви учествују. Увек можемо да организујемо низ мањих упоредних активности у којима би активно учествовао већи број ученика и наставника: квиз знања, радионице разних садржаја. У духу је светосавља да се појавности мењају спрам света у којем живимо, али да се суштина не изневери. Најлепши пример тако схваћеног светосавског духа је и пројекат ђакона Илића, пројекат по коме је читав народ светосавски позван да сними филм о свом оцу нације под називом Отац: да пише сценарио, учествује у прикупљању грађе, осмишљавању сцена, костима итд. тај позив технички није могао бити модернији, а садржински вечнији. Налази се на сајту Отац, а имају и своју Фејсбук страницу под називом Филм Отац. 
У славу тог и таквог слободног духа овај приказ празника неће садржати примере сценарија, него попис књига које могу бити подстицај и инпирација.

• Љубомир Ранковић, Књига о Светом Сави, Ваљево, 1001.
• Милош Црњански, Свети Сава, Батајница, 1993.
• Слободан Ристановић, Сава Немањић - Свети Сава у историји и традицији, Београд, 1990.
• Радивоје Рајко Теофиловић, Принц Растко Свети Сава, Шид, 1996.
• Свети Сава за школу и дом, 
• Драган Антић, Љиљана Цвекић, Венац славе Светог Саве, Шабац, 1988. 
• Ранко Симовић, Свети Сава - први српски просветитељ, Београд, 1997.
• Милутин Тасић, Прича о Светом Сави, Београд, 2003.
• Милутин Тасић, Запис о Светом Сави, Београд, 1992.
• Милан Д. Милетић, Бројанице Светог Саве, Нови Сад, 1997.
• Исидор Граорац, Свети Сава и школа, Приштина, 1997. 
• Свети Сава - принц и просветитељ, Цетиње - Београд, 2007.
• Свети Сава - споменица поводом осанстогодишњице рођења, Београд, 1977.
• Књига о Светом Сави, Београд, 1992.
• Светосавска поезија, ур. Рале Дамјановић, Београд, 1995. 
• Школа Светог Саве, прир. Илија Мисаиловић, Ужице, 1996.
• Похвале Светом Сави, прир. Раша Перић, Нови Сад, 1991.

Славица Јурић

...Божић, Божић, благи дан

Благог Христа рођендан

Божић, Божић, светли дан

Сав је Богом обасјан.....

Тај благи и Богом обасјан дан пре много година најавио је архангел Гаврил, познат као носилац лепих и радосних вести. Он је Марији, одабраној од Творца, саопштио да ће у безгрешном зачећу родити малог Бога, Сина Божијег. Било је то у граду Назарету, зато ће се касније Избавитељ назвати и Назарећанин.

Марија је била девојка, а Јосиф је био њен даљи рођак који је пристао да, под привидом мужа, буде њен заштитник. Обоје су били из племена цара Давида. Време рођења се ближило, али Марија и Јосиф су због пописа који је наредио цар         морали да иду у Витлајем.

Ту се родио мали Бог - Божић , у граду Витлајему који је благословен да постане најпознатији град у свету, у земљи Палестини која се још од Мојсија зове Света земља. Мајка његова Марија и њен заштитник Јосиф добили су овај дар у пећини, јер су све гостионице у Витлајему биле препуне и нигде није било ни једне слободне собе за овај свети пар.Тако је Божић рођен у јаслама и међу животињама, далеко од материјалне  раскоши и богатства. Улаз од пећине својим гранама су штитила три дрвета - кедар, бор и јела. Они су даривали тек рођеног Богомладенца - кедар му је поклонио своје миришљаве иглице, бор своје миришљаве шишарке, а мала јела није имала шта да поклони и заплакала је од туге. Анђео је видео њене сузе и поклонио јој  звезду, коју је мала јела, сва срећна, одмах спустила крај новорођенчета.

Његово рођење је, као највећу благодат, осетила цела васељена. Прво су похрлили добродушни пастири предвођени божијим анђелом, да виде оног који ће постати највећи и најбољи Пастир стада божијег. Са небеса допирала је песма анђела:  „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља “. Звезде су се спустиле да виде и обасјају то дивно чудо. Мудраци, који су знали сва света пророчанства, похрлили су са свих страна света да се поклоне малом цару који ће постати Цар над царевима. Носили су дарове који му приличе - злато, тамјан и смирну. Били су то Мелхиор, Валтазар и Гаспар, представници три главне људске расе које су произашле од Нојевих синова - Сима, Хама и Јафета. Кроз њих тројицу цео људски род се поклонио Божијем сину. Обичан свет из Витлајема долазио је привучен необичном силом која до саме душе допире.

Сви су се обрадовали, осим цара Ирода, који се уплашио да ће га новорођена благодат уништити. Зато ће кренути  у једну злочиначку, неуспешну, мисију да уништи Неуништивог. Јер име овог детета било је Исус, што значи Спаситељ и Христос што значи - месија, помазаник  Божији. А својим речима и делима он сам додаде још једно име - Љубав.

Зато се празник рођења Исуса Христа и прославља тамо где има највише љубави, у кругу породице. Укућани се окупљају за трпезом која обилује храном, али и љубављу и сви заједно, обасјани светлошћу празника, отварају срца да у њих уђу доброта, опроштај и смирење.

Има много обичаја који прате овај најрадоснији празник. Они се међусобно разликују у неким детаљима, али увек и на свим просторима  православног хришћанства присутан је Бадњак. То је храстово дрво које симболише оно дрво које су пастири донели  и које је Јосиф заложио у пећини да угреје тек рођену бебу Исуса. Бадњак се ставља на ватру  и тако греје укућане све док га не смени светлост Божићног јутра. Тада се креће у цркву да се кроз свечану Божићну Литургију поклонимо  Господу  и примимо га у своја срца као у свој дом.

А онда натраг у свој дом да се сачека положајник. То је најчешће дете које прво улази у кућу са гранчицом бадњаковог дрвета. Честита Божић укућанима, приђе ватри и џара по жару изговарајући речи којима благосиља кућу и укућане:

„Колико варница, толико срећица..“

Положајник се поставља за празничну трпезу, сви се госте и певају:

...Божић, Божић,благи дан

Благог Христа рођендан

Божић, Божић, светли дан

Сав је Богом обасјан.....
                                                                             Зорица Мишова